Naša književnost

И БАНИ За

МЕ

5

=,

МИ

34 Књижевност

На меканом картону овог пакета било је написано крупним словима: Господину Роману Петровићу, академском сликару, Сарајево, зграда „Стара пошта“, мансарда.

— Дајте то овамо! — рекао је есесовац.

Пазитељица куће молила је да најпре каже неколико ријечи и почела је одмах да говори. Испричала је да је власник овог стана, Елијезер Данити, нестао прије неколико дана. По свој прилици отпутовао је са женом и кћеркицом у Далмацију, камо се неки Јевреји склањају у нади да ће под Италијанима сачувати бар голи живот.

— Неће га сачувати! Ја му то гарантујем! — упао је есесовац жени у ријеч.

Жена се тргла и збунила.

— Наетавите! — наредио је есесовац.

— Дан прије него га је нестало са женом и дјететом, било је то у недељу, — причала је Марија тихо, уздрхталим гласом, — дошао је тај Елијезер к њој, предао јој овај пакет и замолио је да га чува као зјеницу у оку, да га својом руком преда сликару чија је адреса означена на омоту. Растумачио јој гдје се мансарда налази. „Сликару, молим вас, њему у руке предајте ово и никоме другом!“ — То је нагласио неколико пута.

Она је одмах сутрадан потражила тога господина, али га није нашла. Атеље му је закључан. Ишла је већ неколико пута. И јуче је била тамо. Звонила је, куцала, лупала, све узалуд. Распитивала је за њега, али бадава, нико јој о њему није знао ништа да каже.

Она је одлучила да послије неколико дана опет покуша не би ли како нашла сликара, али сад кад је чула како отварају стан овог Јеврејина дошла је да каже за пакет. Не би хтјела да због пакета има неприлика ако би дошло до претреса у њеном стану па да се код ње нађе.

Она не зна шта је у пакету. Није га отварала, може се заклети. Пазитељица куће пружила је сада пакет. Есесовац је брзо али и врло пажљиво кидао омот. Указало се смотано сликарско платно.

—__ Какав Рембрант сигурно није, али свакако ће бити нека стара скупоцјена слика, — рекао је есесовац са широким осмијехом у лицу свом камераду и развио платно.

__ Слика! — кликнула је зачуђено Марија и примакла се ближе.

Есесовац је зурио у слику, говорио је мумљајући, као да говори сам себи:... Није стара слика... модеран је то рад, али...

— Вриједи ли штаг — упитао је други есесовац на њемачком језику и кренуо незаинтересован много одговором у сусједну собу.