Naša književnost

56 Књижевност

дах како се у наступању на Белкито, на простору глатком као море, дивно развијају редови мога батаљона, моје чете. Први ровови пред самим мјестом убрзо су пали. Ми смо, истина, имали приличне губитке. Фашисти су држали необично јаке положаје. Ипак су их напустили. Прва борба пренијела се и ту у само мјесто. Да бисмо помогли и ми, Чопић нас је на нашу радост послао натраг к чети. Ту смо добили налог да освојимо прве три куће. Но заузели смо цио блок кућа. Отпор је био још слаб, пуцали су на нас само још са звоника цркве. Тако смо ушли у Белкито, ми димитровци свакако први, а тек послије нас ушли су с друге стране Американци...

У ХУ интернационалној бригади, којој је припадао батаљон Димитрова, имали су Американци свој батаљон Вашингтона. Но наставио је Дапчевић:

— Блок кућа, који смо ми освојили, био је ипак само још почетак мјеста. Да уђемо у само мјесто, требало је још пријећи мален трг и славолук на њему. Приступ на трг бранили су фашисти с двије стране барикада и из једне творнице уља. Послуживши се једном грабом, ми смо их ноћу обишли и другога дана ујутро започели на своју руку са чишћењем кућа, већ у самој главној улици мјеста. Тек кад смо били у петој кући, добили смо заповијед да то чинимо. Но ми се нисмо могли суспрећи видјевши пред собом фашисте. А баш у тој петој кући мене су фашисти ујели за срце. Сам бих се био с њима, да им се осветим! Ту, у највишем спрату те куће погинуо је мој добри пријатељ Црногорац Радуновић, докторанд филозофије. Кугла из митраљеза погодила га равно у чело. Грозно ми је било то видјети!

Дапчевић је поправио завој на глави, на час зашутио. У тишини која је на час завладала чуо се само крик неког рањеника, који је — такође рањен у главу — лежао у куту дворане. Очито у бунилу изговарао је женско име, које је звучало као какво име из прича. Нитко није знао што је то име значило у животу тога човјека, јер, кад је био при свијести, стално је само ћутао. Но дошао је опет до ријечи Дапчевић:

— Шест дана трајала је борба за Белкито, три дана само чишћење у граду. Фашисти су на узмаку пробијали рупе у зидовима из собе у собу, из куће у кућу. Тако је и текла борба: за сваку кућу, сваки спрат, сваку собу... Притом су, кажу, фашисти и довикнули: „Ни Наполеон није могао заузети Белкито, нећете га ни ви!“ Но и наши су знали одговорити: „Али Наполеон није имао интернационалних бригада!“ Не знам тко то тако рече, ја то нисам чуо. Но била је истина, ми смо заузели Белкито. Посљедни дан, у таквој борби из собе у собу, пробили смо се и до куће у којој смо нашли болницу с неких осамдесет рањених фашиста. Било их је страшно видјети. Лежали су на бетону, по два три на једном мадрацу. А послије тога, нашли смо код једног болничара пуну торбу завоја. Многима од њих запалиле су се

солитера