Naša književnost

78 У х Књижевност

М

Светски човек, Антун Соркочевић привлачи пажњу салона и јавнога мнења првога Царства. Једно научничко друштво које је онда носило отмено име Келтске академије, а које се доцније много скромније и умесније назвало Старинарским друштвом, бира га за свога члана, вероватно на предлог једног од оснивача, француског дипломате Мишела Мангури, који је по свој прилици имао са Соркочевићем и раније веза. Иако до тада не беше наштампао ни једне реченице, Соркочевић је имао репутацију писца у салонима; француски листови онога доба називају га словинским (Чјоупидаџе) књижевником. У овој академији, Антун Соркочевић прочитао. је једну своју пола научну, пола пропагандну расправу. „Извештаје о словенском језику и обичајима“ (Меташте зиг Ја Гапоше ег јез Моешт Чауе5) коју је доцније, нешто прерађену, прештамао из издања академије у засебну књижицу, давши јој тако коначни облик.

Објављујући ове Мемоаре, Соркочевић је имао намеру да, изложивши у главним потезима историју, језик и старину словенских народа, заинтересује за њих француску јавност, нарочито сад, кад је један од тих народа, илирски, ушао у „велику конфедерацију Француског Царства“. Због тога, овај његов спис има у највећој мери пропагандни карактер.

Тек у почетку свога рада, под знаком романтизма, слависти су саопштавали занимљиве теорије о постанку Словена, о њиховом животу и језику. Дубровчани су се још у ранијим вековима тиме заносили; они су писали и певали о једном народу од Леденога до Јадранскога Мора. Соркочевић, који је, донекле, као љубитељ књижевности, познавао нове научне резултате, сматрао је те теорије за потпуно тачне и природне. Поневши још из дубровачкога колежа идеју да су Словени посредници између западних и источних народа, у чему има нешто истине, он је могао да се сасвим озбиљно упусти у проналажење речи које би доказивале сродност словенског језика са готским језиком Улфилине библије или другим модерним и старим говорима, и у друге сличне послове. Уосталом, та; посао није првина у Дубровнику: Соркочевићев наставник Апендини писао је два пута о сличним темама.

Аматер и дилетант, он није могао узети неко ситно и врло стручно питање које би занимало само научнике, и које би премашило његове способности, него врло широку, популарну, занимљиву, а ипак за Парижане егзотичну тему. Природно је, дакле, што је пун магле и грешака; то се догађало тада и ученијима од њега. И ако његова брошура има какве вредности, та вредност потиче само из пишчевог родољубља, које га је навело на пролаганду, и из свесловенскога осећања, које га гони да разним примерима показује Французима како Словени, ако нису један народ у западњачком смислу, нису ни скуп различних народа, него нешто наро-

алија

ј 5 | | , | 5 ;

1 | : |