Naša književnost

82 ,

МГ

После Наполеонова заузећа Дубровника, многи од нових француских држављана брзо збацише са себе тугу, „ту хаљину ружну“. Наста општа трка за државним службама и уживањима.

Антун Соркочевић дође у Дубровник. Један од најзнатнијих галофила и спона између Саламанкеза, Сорбонеза и пучана, он је био погодан да буде мер дубровачки; придодаше му за помоћнике два племића, Саба Ђорђића и Златарића и два пучанина, Балда Тројановића и Рада Андровића. Сабо Ђорђић, бивши кнез републике, жељан положаја и угледа, био је спреман на све. И Златарић је био савитљив, без значаја. Од пучана Балдо Тројановић богат тргован, миран и присталица свих влада, а Радо Андровић непријатељ властеле и прототип ђакобина који су пузили пред императоровим генералима и прогонили републиканску властелу, верујући да на тај начин доказују своје револуционарно слободољубље. Као што увек бива у времена окупација, на површини друштва појави се муљ. Поштенији су се повлачили.

Нови мер није био организатор. Није се трудио да буде добар претседник општине; најстарији одборник, Сабо Ђорђић, замењује га готово у свима пословима за оно кратко време док се Соркочевић бави у Дубровнику. Он је уствари давао само своје име; Французима је било потребно да на челу града буде племић старинског рода, културан и материјално исправан. у

Заслепљен Наполеоном, без моралне чврстине, Соркочевић пушта једнога Рада Андровића да вршља са својом партијом ђакобина, коју су сачињавали понеки Сорбонези и богати пучани.

Многи су од њих слободни зидари. У нашим крајевима које су тада држали Французи, њихов је број све више растао, те их само у доцнијој Илирији има на три стотине педесет који раде а ја стопе ди стапа агсћиесје де Рштуеге, а уствари за француске империјалистичке тежње.

За Антуна Соркочевића нема доказа да је припадао којој дубровачкој ложи; аустријски поверљиви извештаји тврде да није био слободни зидар. Може се, међутим, претпоставити да га је његов пријатељ, француски дипломат и активан франмасон, Мангури, увео још раније у једну од париских ложа.

Соркочевић не остаје дуго на положају мера. Несталан и површан дух, он није могао наћи у себи дуготрајне енергије за рад на добру роднога града. Вечито заинтересован .собом, он сад мисли само како ће да прода своја имања и палате у домовини и да бежи у Париз, да се тамо сакрије, далеко од Дубровника и Дубровчана,

и да живи и умре као Парижанин. ћ

Књижевност