Naša književnost

Пра ра У И 45

204 Књижевност

|

краја. Владике, кнежеви, краљеви у Црној Гори и у Србији смирише најзад косовску идеју, али сада, под новим облицима, стоје народи пред безброј борби националних и општечовечанских, друштвених и међудруштвених.

Године 1847-ме, кад је Владика Раде можда дефинитивно дозидао и наместио конак, такозвану Биљарду, — по разним податцима тај се конак зида још од 1838-ме — то је у онај мах са манастирем било све Цетиње. Затим тек, од 1838—47, почеле су се низати мале куће, у једном реду, и међу њима крчмица-две за ноћиште Црногорцима који би по послу наишли на Цетиње. Године 1864-те, дакле тринаест година после Владичине смрти, назидана је такозвана Локанда, једна јача и пространија крчма, подаље од манастира. А још десет година касније, 1874-те, како пише архимандрит Дучић, Цетиње беше дотерало до 150 кућа, каквих таквих, и до 500 становника. Са задовољством бележи Дучић да је исте те године, дакле двадесет три године по Владичиној смрти, Црна Гора имала 2% писмених становника. -ј

А у давнијој прошлости, како је било; шта је дочекало рођење и егзистенцију Рада Петровића2 Турци, иако никада нису засели у Катунима, пролазили су и палили што би се од „Цетиња“ нашло, оно што је Цетињско племе, раштркано, саградило и населило. Почетком 17-ог века то је племе имало, врло расуто, око 70 домова. Почетком 18-ог века два су везира палила и рушила Цетињско племе. Последњи пут је рушено оно што је опет било подигнуто и скрпљено, године 1785-те. Племе се умртвило. Од 1785-те до 1847-ме, славне године штампања Горскога вијенца у Бечу, дакле током добрих педесет година, није било никаквог темељнијег грађења, „није било на Цетињу ни једне добре куће сем манастира“ — пише Дучић. Затим је урбана статистика Цетиња гласила: манастир, Биљарда, и нешто кућерака, расутих, сламом покривених, од сухомеђе грађених, без димњака, са једним ниским и слепим вратима право у поље. Па је Владика дао сазидати близу Биљарде кућу за Сенат. Али све без осветљења, без плочаника, без икакве удобности за негу тела човечјег или животињског, за чишћење оних, по речима једног Шолоховљева козака, оних „тридесет аршина црева без којих нико није, атаман или посилни“. У Музеју на Цетињу постоји фотографија дуге, главне улице, сада Његошеве улице, из времена око тридесет година по Владичиној смрти: у дну Локанда, и један ред ниских кућерака, још увек сламом покривених. И још увек она страшна историска тишина, видљива и на фотографији. Што би рекла руска узречица: чуш и глуш. И свугде беспуће. И ту је — над чим лиг — и то тридесет година раније, владао један врло необичан владар, по сопственој, врло тачној речи: кнез међу варварима, и варварин међу кнезовима. Тај кнез започе са првом крчевином кроз беспуће: нека врста пута од Цетиња на Ријеку. Туда, једва једаред, престадоше скакати пешаци с камена на камен, проходаше сигурним ходом коњи, колико