Naša književnost
Белешке
ли смо друкчије, каже он Бернарду, увијек сам говорио. А сад... сви смо одговорни за ово повлачење!... „Није требало овако радити, каже
он даље. И четрдесет прве сам го-
ворио: закопајте стријељане на гробљу, а не гдје се пси затрпавају. Народ гледа, памти... Гробље је за - људе... Није требало онако радиПИ Вилко Зоричић, промашени песник, није доследан злочинац, и његов пријатељ Фра Бернардо овако га објашњава: „Ми смо га хранили на студијама у Загребу. Дуго је требало док их је сасвим издао. Ја сам
305
.
га одгајао. У првим данима наше побједе успјели смо да га и крвно повежемо. Али... у њему још врије. Он се замрсио на месту прошлости и садашњости .. . Размрсити га (клима нијемо главом) тешко је.“
Лица у овој драми су индивидуализирана, и начином дејствовања и начином изражавања. Особито су пластично дати, поред Фра Бернарда, Јерко из усташке „специјалне комисије“; Андрић, „пословођа дућана братовштине“; Матетиња, самостански слуга, и слепи звонар Стјепан.
ренје-
ЂОРЂЕ РАДИШИЋ: ДАНИ ИЗ ТАМЕ И СВИЈЕТЛА
Песник Ђорђе Радишић мало је пожурио са збирком својих стихова. И без ње се, кроз наше часописе, видело да има у њему непатворене песничке жице. Требало је да ови стихови мало отстоје. Радишић би и сам запазио неке недостатке и мане својих првих радова. Пре свега, несигуран ритам чак и у иначе успелим строфама. Отсуство метричке дисциплине прелази у праву аљкавост.
Па зато журите да с угљеном мрким Заситите уста прождрљиве пећи и шутите мислећи на састанку с драгом коју ћете ријеч топлу, њежну рећи. Чак и без метричког слуха могло се бројањем на прсте видети да три
стиха имају по дванаест слогева, а трећи тринаест.
Радишић такође не води рачуна о
психологији. Вече на Дунаву (исто-
имена песма, стр. 45) он описује са уживањем у његовој лепоти, да на крају демантује свој доживљај пејсажа: Ноћас је не волим. Валом је прекрила многе ми другове са сном о
слободи. Експресивно је описан пожар на обали (стр. 47);
"менти из
А помамни пожар пламеним устима око себе тиху помрчину гута. Облаци се дима црвени и бијели скитају по небу без циља и пута. Неко је приметио да су ту баш некако задружни салаши, и песник, ни пет ни шест, него се обраћа лађару, који зна „све тајне и ћуди дубоких ријека“, и пита га како да скрену ток реке према пожару...
Има у овој збирци и недоречених песама, има их неуједначених по вредности: песник је хитао да их што пре заврши, веома попустљив у питању њиховог обделавања. Није избегавао чак ни оне старе, отрцане реквизите.
Требало је све ово казати песнику Радишићу, и упозорити га да се не може неодговорно односити према својим поетским могућностима, које су очигледне. Јер он има онога дара који се чак ни непажњом не може заклонити. Његови „фрагписма родитељима“ су истовремено и опис једне младости и дирљива песма о једној души која несебично тражи своје путеве. И као на крају неке добро грађене драме, песма има леп расплетни завршетак: Е
Још ће ласта бити и њихов ће
| цвркут да живи испод покислих кровова, а ја ћу вам доћи. Умјесто дипломе донијећу срце и књигу стихова.
ћу ије
т. б
бо ал
А Раса