Naša književnost

Цетиње ~ у Е 209

кћери у Русију и у Италију, право на дворове Русије и Италије. Мајушно и сиромашно Цетиње прима и испраћа невероватне госте, али нимало није нервозно да се модернизује и прилагођава. Добро дошли и срећно пошли, а овде остају и даље Ловћен и Иванова корита, манастир и Ћипур, Ђиново брдо и велики брест, Биљарда и приче о Владици Раду.

Па се зуб разједања забио у Биљарду. Зуб ју је полако крњио, обележја јој скидао, а Никола, човек-охолија, полако ју је брисао. Кад је зидан Велики суд, та је грађевина прогутала једну кулу Биљарде. Затим, кад је поп- Илија Пламенац сазидао мини“ старство војно, срушена је кула која је имала везе са старим Сенатом. Пред јубилеј краља Николе, да би се отворио видик ка манастиру, оборена је кула према Ћипуру и део зграде где су биле две собе Владике Рада. Из сличних разлога је скресаван зид-бедем, и нестала и последња кула. Вулгарисана, збрисана Биљарда претворена је временом у богословију: конак Владике који није волео теологију, претворен у теолошко училиште. „По људима учио сам свијет — по звјездама и богословију“ — игуман Теодосија у Шћепану Малом.. Сви су зидови том приликом дизани за пола метра, тако да су данас оригинални на згради само прозори, од којих је по један, насдве стране зграде, проширен и претворен у обична улазна врата. Више старинскога и оригиналнога, из доба Владике Рада, видимо кад ступимо у унутрашњост зграде. Степениште уско и стрмо, ходници тесни, врата на ходнипима засвођена, просторије још увек ниске и не много светле. Брђански крај, буре, мећаве „да очи изваде“, потопске кише, влата и хладноћа — па су се људи увлачили у куће каоу јазбине, истурали широке настрешнице, кровове покривали оловом, ако је било могућно. Сиромах Владика Раде! Ум му је био за морем и за великим светом, а живео је у пужевој љусци, са кровом и таваницом тесно наваљеном на главу и на плећа, и са ниским, дебелим и слепим вратима у простор. Онолики човек, сигурно се при кретању по кући сваки час морао погибати. А живот Владичин у Биљарди; Песник васионских визија, мало само пошто устане, огрће црвени свој ћурак и жури да изађе у Поље, да, искоракне живо и слободно, да види обзорје, да измери своје пустињско јутро, да се опет увери да земља свугде граничи с небом, да гледа и гледа док очи не потроши. Никада се човек планине не може планине наситити, никада планину обвикнути! Кад прими простор у себе, враћа се Владика у кућу. Певушећи народне песме, нарочито Старину Новака, доврши облачење, брижљиво облачење Нрногорца који зна шта је костим и шта су боје. Па онда на дневни посао. Како ли је изгледало, и да ли је било кога ко је гледао, посматрао, како је изгледало — на оном Цетињу без улица, без углова, без кућа и прозора, без радњи и кафана — како је изгледало кад из Биљарде крочи онаква фигура, и пође ка манастиру, или у Сенат, или окрене да прошета Пољем,

па навија ва. је вене