Naša književnost

212 : - Књижевност ом

ма и душманима; или примиче лик свој окну на прозору и гледа како путује време. Џа опет, уморан, наставља свој бескрајни „исходјашчи журнал“. Исцрпен дневним бригама и душевним самоћама, греши у писању журнала: пише „циркуру“ место циркулу; гувернера аустриског у Задру Лилијенберга зове „Лијенберг“, руском посланику у Беч шаље писмо у којем се више не зна да ли је требало бити српски писано, па се мешало с руским изразима, или обратно: „..ме тогда ископали раку...“ Најзад се писар и преписивач баца на постељу. Нити у породично ме- | ку и топлу постељу, нити на владарско раскошно одмориште. Очи се склапају, мисли и бриге се прикрадају. „Треба у писму оном инат-паши у Скадру још дописати... Перо ни данас није обрачунао... Из Русије ништа... У Котору ми полиција држи Вуково писмо... Опет Гагић, али свеједно... Они уз Зету поново прелазе Турцима... Докле ћу овако сам и мало моћан... Хоћу изгњити... Да ми је... да ми је... но, земља стење а небеса ћуте... Да ми је...“ Најзад, сан завара свест, учини оно што је тако тешко: у-

спава мисли... „Полако хитајте парипи. наћи“ — не да љубавна ноћ буде дужа, него да се одморе десет умора -у једном човеку. Е Исидора СЕКУЛИЋ

=) Овид: Геп[е,сшгге посиз еди!,

“