Naša književnost

198 Књижевност

Волтер примећује да разлог равнодушности Француза ХУШ века према распрама језуита и јансениста лежи мање у филозофији него у спекулацијама Џона Лома. Пад метафизике ХУШ века може се дакле објаснити материјалистичком теоријом ХУШ века само уколико се сам тај теориски покрет објашњава практичним стицајем прилика француског живота тога доба. Тај живот имао је за задатак непосредну садашњост, тренутно уживање и тренутне интересе, једном речи земаљски свет. Његовој антитеолошкој, антиметафизичкој, материјалистичкој пракси морале су одговарати антитеолошке, антиметафизичке, материјалистичке теорије. Практично је метафизика била изгубила свако поверење. Ограничићемо се овде да укратко изнесемб теориску еволуцију.

Метафизика ХУП века (било да се мисли на Декарта, Лајбница, итд. била је још увек помешана с5 једном позитивном, профаном супстанцом. Она је допуштала открића у математици, физици и другим егзактним наукама, које су изгледале да спадаЈу у њен делокруг. Али је још почетком ХУШ века нестало те привидности. Позитивне науке одвојиле су се од метафизике и обележиле своје сопствене сфере. Цело метафизичко богатство свело се на разумна бића и небеске ствари, тачно у часу када су реална бића и земаљске ствари привлачиле целокупно интересовање. Метафизика се разводнила. Исте оне године у којој су умрли последњи велики француски метафизичари ХУШ века, Малбранш и Арно, родили су се Хелвециус и Кондијак.

Човек који је, теориски, допринео губитку поверења у метафизику ХУП века и сваку другу метафизику, био је Пјер Бел. Његово оружје било је скептицизам, сковано из магичних формула саме метафизике. Његова полазна тачка налази се у картезијанској метафизици. Борећи се против спекулативне теологије Фајербах је дошао до тога да се бори против спекулативне филозофије, баш зато што је у спекулацији налазио последњи ослонац теологије и што је морао принудити теологе да се одрекну своје псеудонауке да би дошли до грубог и одвратног веровања; исто тако је Бел, зато што је осећао извесне религиозне сумње, почео да сумња у метафизику која је подржавала то веровање. Он је дакле метафизику подвргао критици у целокупној њеној историској еволуцији. Постао је њен историчар, да би написао историју њеног умирања. Побио је, нарочито, Спинозу и Лајбница. Пјер Бел, разбијајући метафизику путем скептицизма, није само припремио прихватање материјализма и филозофије здравог разума у Француској, већ је учинио нешто много више. Објавио је долазак атеистичког друштва које је ускоро имало да се успостави, доказујући да друштво чистих атеиста може да постоји, да атеиста може да буде поштен човек, да се човек не срозава преко атеизма већ преко сујеверја и идолопоклонетва.

Је