Naša književnost

234 Књижевност

Слика је у мени била жива, готово опипљива. Али, када смо стигли, гвожђе је било ишчезло. Једна бригада Народног фронта, у добровољном раду, очистила је савске докове и гвожђе однела на збирно место. Обесхрабрено смо седели на доку и гледали у мутну бујицу реке.

Сат раније, био сам сигуран да ћемо ствар са динамитом повољно окончати. А сада сам био уморан и обесхрабрен. Нисам право ни чуо глас који је набусито али пријатељски питао: „Хеј, Боро, шта радиш на нашој обали“ 2

Од некуда, са неког од многих путева из година између Талавере и данашњице, у правом тренутку појавио се овај човек са дока.

„Какву си рибу ти дошао да пецаш овде“

Бора се окрете, погледа дошљака упола преко рамена и рече: „Гвожђе“. |

И када је непознати са жилавим, изнуреним лицем сео крај нас, било ми је јасно да је један из оне породице која је нестала. на путевима злопаћења, опасности и смрти. Један од Бориних безбројних пријатеља из лутања.

Тешким кораком одвео нас је човек до оближње товарне станице. Ту је у гомилама лежао гвоздени материјал који смо тражили.

Бора је довршио грађевину. Не само зидове и кров, већ и инсталације са њиховим ливеним коленима.

„Добро је што си тада пошао са мном“, рече Бора када смо ракијом поквасили готову грађевину. Његов поглед ме је потсећао на јутро на мору, прозрачно, јасно јутро, али иза спокојне тишине тога јутра већ се слути опасност олује која издалека долази.

„Ти би то заиста учиниог“ питао сам тихо.

„Шта тој“ питао је, правећи се да не зна о чему је реч.

„Ти би то заиста учиниог“ инсистирао сам.

Његов поглед, још увек јасан, почивао је на мени. Као да је гледао кроз мене и тражио самог себе. А у ведрини тог погледа било је немира, као да је нека сенка пала по његовом лицу. Али није рекао „да“.

0. БИХАЉИ-МЕРИН

пи

ваља ваља

о __ЧНРРНТВЕНН