Naša književnost

Људи, дани и догађаји | у 259

вм придође. Многи је од усташа притом и главом платио. Поједини сељаци, скривени по таванчићима и којегде, видјеше својим рођеним очима шта се ради од њихових кћери и жена, цура и вјереница, снаша и невјеста. Многом је од њих ударила крв у главу и на- | вукао се мрак на очи, па је заборављајући у трен на властиту главу

и не видећи више сигурву смрт пред очима, скакао онако голорук «

на усташу, који се грчио од страсти и зубима га клао. Други је опет

спопао преко средине држалицу сјекире, којом је још до јуче мирно

цјепкао дрво пред својом рођеном кућом или натенане подграђивао 4 посрнулу плотину, па онако, јаросно и разјарено, из замаха силовито дохватио усташу ушицом по тврдој тјемењачи. Понеки се од тих докопао и пушке. |

Тако би и прође и тај крвави кркљанац око Пустосела и За- 5 грађа, који се неће, не може и не смије заборавити док је кика и ви- “ јека. Они од сељана који су за времена избјегли живе главе, видјели су од свега тога само пожар, и то већ кад се разданило. Око подне пожар је већ сравнио са земљом Пустосело и Заграђе, као да | их на овоме бијелом свијету ни било није. Најдуже се држала тврда зиданица под цријепом, коју је пред сам рат подигао Душан Гак. Али се и она не одржа него изгоре са осталима, већ кад се добро разданило и одјутрило. Ни кућа ни кућиште, ни вајат ни кокошињац не остаде читав ни усправан. Тек би понеко од избјеглих, коме је та ноћ као смрт прешла преко главе, причао потанко док би се. колико толико повратио од првог страха и узбуђења, све шта је У оном големом страху видио и могао видјети. Људима се од тих прича просто напросто јежила кожа и дизала коса на глави. ;

Ето, биће-баш некако тих истих дана, док су на све стране и у сав мах горела села и сухо праштале пушке, сјатише се прве устаничке чете заборачког краја скупљене онако по прилици, с брда с дола и оборужане до зуба оштрим косама и гвозденим вилама, сјекирама и тупим наџацима, покупљеним на брзу руку с пустих јармана и вршаја, јечмених стрњишта и тек заснованих пластилишта. И те исте чете разлише се у звјезданим јунским ноћима, као необуздан прољетни поводањ, опкољавајући и троструко опасујући тврде касарне и озлоглашена усташка упоришта, све тамо од вучарне Чагљевине, недоступног Ковача и суре Вучевице, до иза Фоче, Јабуке и Рањена, с кога пуца поглед на гласиначку раван.

Прва на ударцу некако би тврда жандармеријска касарна у Борку, која стајаше лицем упремасе погорелом Пустоселу и Заграђу, као да изазива и пријети. Та касарна коју још Аустро-Угарска подиже одмах у годину у двије по анексији, старијег типа, тврда, камена и углата, са масивном и зарђалом од времена и невремена двокрилном капијом, пушкарницама као совуљагине очи и оловно-сивим цинканим уравњеним кровом, који се реско одбљескује овако на припеци (сунце зна сјести на само њено тјеме као да се огледа), одувијек бијаше трн у оку народу овога краја. Сељаци су је и за мирна времена нерадо походили, штрецајући се од жандара и по-

+ 4 (а оу Ра