Naša književnost

264 . Књижевност.

очевих њива, зараслих у младо озимо жито. На осамку, као и увијек досада кад се повраћао из бијела свијета, добродошло га сусрете с нијемим поздравом очева кућа. Њега као да запахну некаква топлина и душа му се испуни благошћу и срећом, од које би и тврд човјек на сузу проплакао, Можда му се очи и овлажише» У себи осјети неку нову моћну снагу. Дланом помилова младо и устрептало жито, које се тихо повијало на вјетру. Под прстима смрви у прашину грумен драге, масне, тврде, гнојаве и плодне земље која отхрањује. И већ је ишао живље, онако усправљен, кошчат и висок, снажно осјећајући да је жив, жив и жив и да ће живјети док је ове масне и гнојаве очеве земље, ове тамне и дубоке шуме зж његовим леђима и ове убоге кровињаре пред њим, коју је његов рођени отац, просиједи и безуби Маринко, властитим рукама подигао и саградио, носећи на леђима камен по камен и прикупљајући летву по летву.

Кућа се пружала пред њим, онако посребрена мјесечином, пуста, занијемила и празна. Врата раскриљена и избијена из баглама. Кроз њу пустимице свира и дере оштар планински вјетар. Пустош.

Стојан је то све обухватио једним јединим мутним и дугим погледом.

— Маринко! Оче мој! — јекнуо је или готово вриснуо некаквим муклим и препуклим гласом, који се одбио од тврдо наслаганих брвана и понирући потонуо у недокључивој дубини ноћи. Руком се одупро о тврди кућни дирек, да не би пао.

Мук. И умјесто да се сруши на праг рођене куће и болно зарида, да зајауче, зајеца и запомага колико год има гласа и даха у себи, да крвнички, изгребе лице и почупа косу од тог подмуклог, потмулог и раздирућег бола, који га свега обузе, схвативши шта је све било и могло бити, у његовој души се нешта тврдо покрену и прекину, некаква страшна снага, која је још негдје тињала, пркосно исправи ово онемоћало тијело, упалише се оштрим и пријетећим бљеском тамне и угашене очи без сјаја, и Стојан Матић, ту на прагу опустошене родне куће, која већ није имала свога домаћина, нечујно и безгласно закле се, да ће крваво осветити ову опустошену сељачку колибицу и јадан старачки живот, да ће док живи и хода овом земљом урезати у душу ову мјесечеву ведру ноћ, ову пустошну тишину која раздире, овај гробни задах раскућене куће и овај мукли вјетар с планине, који се ево, као да ништа ни било није, игра његовим замршеним чуперцима.

Још ове исте ноћи Стојан Матић је отпочео да враћа дуг. Првог усташу, тамо некаквог накресаног пробисвијета, који је посртао и промукло звиждукао, у мислима се наслађујући ноћним часовима које је требало да проведе с некаквом удовицом из оближњег села, дочекао је у чести до пута и једним страховитим замахом просто преполутио. Сасјекао га је на мјесту, тако да овај није стигао ни да писне. Само што је под ушицом сјекире реско кврцнула кичмена кост. Том приликом је заробио и свој славни „наган“, с којим је