Naša književnost

–—

Радоје Домановић у 269

те песме. И у исто време да се позовем на сведоке, пред којима сам ту песму читао много и много раније. Да, дакле, та песма нема никакаве везе са односним спровођењем Пашића у затвор. Али ме Мијаило Поповић, директор гимназије, онда у пензији, посаветова да причекам на Стојаново писмо — шта ће Стојан да каже! Послушам и чекам, док једног јутра прочитам у самом Одјеку да је одговорни уредник осуђен за уводни чланак и

"песму на две године затвора.

Испричам укратко све ово Митровићу, и да га уверим, коли-

ко ме боли нанесена му неправда, рекнем да сам готов да изја--

вим где он мисли да треба: да сам ја аутор те песме. Па да идеш и ти у апег Ти си ожењен — имаш деце“ прекиде ме он. А онда

тек наједном: — Ниси чуо у возу ништа онако...“ Кажем да висам. „У Сафији — чујем — лом... — Каког — Војска опколила двор. Фердинанд збачен, — ако није и убијен! Још и ту глупост ако су учинили!... —— Ко то кажег — Сад, малочас, пре него, што се срео са мном, казао му Наум „Геџа“, ко ли, да је чуо од једног чиновника министарстна иностраних дела, — „у највећем поверењу“. Журио је по неком свом послу, а исто и ја. Заказасмо састанак у девет сати код „Дарданела“, па сваки оде на своју страну.

Брзо свршим што сам имао у једној радњи у Кнез-Михаиловој улици, па одмах одем у редакцију „Одјека“ да се известим да ли они што знају о ономе што чух од Митровића. Но тамо нађем само једног служитеља.

Одатле одем код „Париза“, и одмах зовнем једног келнера. Шитам га да ли зна, где станује Радоје Домановић. Одговори да зна: — Ломина улица, број 21 (баш ће бити тај број). Питам да

ли би могао неко час да оде да га зовне — да му каже: „Један рођак из унутрашњости чека га ту, код „Париза“2“ Келнер одговори: — Идем ја! И оде, па се брзо врати. — Сад ће доћи! рече.

И, заиста, после неколико рагуве ето Раде. У неком не бапу много похабаном црном оделу, и са „халбцилиндром“ на глави.

Давно се нисмо били видели. Само се дописивали, и то врло ретко. Узбудих се као да угледах неког најрођенијег и најмилијег. Загрлимо се и пољубимо, па се гледамо: Мени у очима замаглило, и код њега видим тако нешто да је.“ — Па где си, човече! Изгледа да си од литературе дигао руке7 Је ли могуће!“ Пита ме и он одмах, и прво, као и Митровић: „— Шта би са Светим Савом — како се сврши“ Јесам ли примио његову карту поводом тога И писмо које ми је писао уочи Васкрса7 Зашто му нисам одговорио, само да сам примио7 „— Знаш ли, Бога ти, да сам га писао читав сатт Причу да напишем!“ То он мени. — Па шта би то од тебе! Радоје Домановић! Домановић! Ко је тај Радоје Домановић! Кад сам некима показао твоје писмо, чуде се да ти тако велика литерарна зверка пишеш онако и оно-