Naša književnost

Радоје Домановић ц 279

| | | с

Био сам на крају Васине улице, на самом оном углу спроћу Позоришта, испред ондашње „Позоришне кафане“, кад ме неко удари дланом — шаком по леђима. Ударац као познат широк и лак. Тргнем се, и окренем... Раде! Смеши се.

„ — Пуетише тег

=— Не разумем!“

Он ми објасни: Сава Шибалић, репортер „Дневног листа“, с којим сам се прексиноћ упознао, казао му малочас да ме је видео у фијакеру с неким полицајцем, који ме је спровео у Управу.

„—= Како Откуд сад то! Сава мене и не зна добро, — ти си ме прексиноћ с њим упознао!

=— Може бит' чуо од неког!

— А откуд је тај неко могао тако нешто да му кажег“

Окупим тако с тим питањима, то да сазнам, — не питам га где је досад, заборавим све друго.

Свратимо код „Коларца“ — на кафу. Он је кафу хтео, то се сећам добро, — још се од прексиноћнице није био опора-

вио. Исто и ја. Прича ми шта је с њим било, откако смо се јуче ујутру растали. Тражио ме код „Париза“, онда код „Дарданела“, ту чекао и чекао, па онда опет да се намине до „Париза“, где сам по договору морао бити у шест сати. Удари поред Штампарије (Аце Станојевића), и кад је био на самом ћошку испред ње, избије из Кнез Михајлове улице поред „Руског цара“ краљ Милан у таљигама., „Просте таљиге, и у њима краљ Милан. Мени ништа необично откуд он у тим таљигама. Изгледа ми све то на свом месту. Као да то баш треба тако. То не могу да разумем. А о атентату ни појма! Тек после чујем.“

Пита мене, шта је са мном било, откако смо се растали. Испричам му све ово што сам овде исписао, и извесно још и друге

појединости, које сам поборавио. Али нарочито — сећам се добро ·

— испричам му до детаља ону сцену са некадањим мојим принципалом, оним адвокатом, кад ме световао-да бежим у Земун, и како сам најозбиљније мислио на бекство у оном моменту, кад ме он — Раде ударио шаком по леђима. И онда како ми он са оним „Пустише те!“ запржи. чорбу. Испричам му све искрено, а он док се осмехивао, осмехивао, па све више и више, а онда наједном засмеја се толико да се просто загрцну од смеха. Избаци обе руке к мени, као да би рад да ме отисне далеко од себе. (Кад се

слатко смејао, смејао се некако безгласно, не: — ки!-ки!-ки!-ки! ни: — ха!-ха!-ха!-ха! ни: — хо!-хо!-хо! нити: — хе!-хе!-хе!... и какав се смех још не чује, — него само би му се видела јако разву-

чена уста на смех, и чуло како му цепти дах. Тако се смејао и кад би он сам при причању наишао на нешто смешно, и започео то смешно да прича. Засмејао би се, и зачас у причању застао, а онда савлађујући смех продужио да прича),

_ Смех пређе и на мене, и разведри ме. Причајући о неким појединостима, којих сам се накнадно присећао, учине се сади мени смешне, те се, причајући их, станем и сам смејати.