Naša književnost

Књижевни преглед Е '287

саботера предложе за ванредну награду. он заташкава његов покушај саботаже, он му верује. То, је неоспорно храбро и „човечно“ — али зар није и опасно и неодговорног Зар није и Бошковић крив што је Ђорђевић доспео у ситуацију да га Барић трује и што је само захваљујући случају остао жив

Исход целе афере, по вољи аутора, додуше сугерише да је Бошковић и ту поступио мудро 'и као добар психолог; али држање Ђорђевићево у разгогору с Барићем оповргава аутора, показујући да је Ђорђевић, који се не осећа крив јер „још ништа није учинио“, могао исто тако извршити непоправљива зла, и да је „мудро“ прикривање Бошковићево уствари лакоумно ризиковање и кажњив нехат. ~

Добива се утисак да је гутор, желећи да избегне схематичну и шаблон-

фигуру руководиоца, снабдео лик Бошковићев индивидуалним, човечанским цртама, али није успео да ове повеже у једну органску целину, да створи јединствену, хармоничну личност. Велики задатак да се прикаже обичан радник и борац, обичан човек који скромно рали свој свакодневни посао, али тим својим радом свесно доприноси преображавању своје земље, мењању света, прекрајању судбине свога народа и човечанства -- тај задатак ни БихаљиМерин није успешно решио. ;

Порекло госпође Милене, која је достојан друг колебљивог, растрзаног, неопрпедељеног интелигента Ђорђевића, тамно је. Сазнајемо да је имала брата левичара, који је умро у заробљеништву, и да се некад бринула како да дође до нових рукавица. Ипак она не разуме како њен син може да се пријатније осећа у друштву радничке деце него у „удобном дому једне културне породице“. Она има довољно храбрости да склања Бошковића, кога тражи Стецијална полиција, али је нема да би поднела „кукавну атмосферу народког суда“ и ту сачекала изрицање пресуде своме мужу. Не, она одлази кући па се немоћно јада „сажаљевајући“ узгред мужа: „О моја мигрена! Како ми је жао Драгог. Како му је сада тешко...“

Син се отргнуо од ње и од куће, муж има одвише принципа и одвише интереса за свој рад, и њој је живот досадан. Она зна стране језике и свира Шопенове прелиде. Мо

Та дама, за коју ујак њеног мужа тврди да је неодољива, после неуспелог и врло неуверљиво изведеног покушаја да усред бироа грађевинског предузећа заведе Бошковића, оптужи њега да би у своме мужу „пробудила свест да је може изгубити“. Најзад и она налази свој У: и она доспева у кашику, у казан ливнице, из којега излази „претопљена“, још чудније, несхва-

тљивије и неуверљивије него њен муж.

Бихаљи-Мерин је као књижевник пре свега новелиста и есејиста и његов метод је више епски, приповедачки него драмски, Такав карактер даје „Ливници“ већ и временска расплинутост радње: она се одиграва 1942, 1945, 1946 и 1947, у десет слика. Искусан драмски писац вероватно би могао целу радњу свести на три или четири слике; у њих се може уплести као! експозиција све оно што претходи подизању ливнице и укључити последња слика, која је уствари само нека врста епилога: у њој се решава судбина споредних

3 “ 744 у

мо ла и