Naša književnost

342 Књижевност

књижевни доприноси односе се и на форму и на садржину приповетке. Једрим језиком и живописним народним изразима, са уметничким квалитетима који су остављали добар утисак, он је босанског сељака увео у српску књижевност, успевши, у исто време, да оживи сеоску приповетку, која је била готово замрла. Помоћу нових форми и драмских елемената које је уносио у радове, са сатиричким тоном и политичко-социјалним алузијама, Кочић је удахнуо живота сеоској приповеци и учинио је занимљивом. У кратким, сажетим приповеткама он је уметнички 06радио и верно, реалистички изразио основне невоље босанских планинских сељака, остављајући по страни срећно и задовољно

село какво је у српској књижевности раније већином описивано. .

У приповеткама са оваквим одликама, Кочић је, развијајући нову приповедачку проблематику, подвукао нарочито националну и социјалну поробљеност која је притискала народ, у првом реду сељаштво. Дајући у појединостима документацију о сељачкој подређености, Кочић је у својим радовима оживео и борбену традицију, као средство које у народу у време националног ропства одржава будну свест и противтуђинско расположење, било да је традицију на свој начин идеализовао, било да ју је дао у стварнијем облику и без улепшавања. Заокупљен овим питањем, чему је погодовала и чињеница да је његов приповедачки таленат био претежно драмске природе, Кочић је пренебрегао остале невоље сељаштва, тако да није дао пуну меру стварности у којој је живело сељаштво. Али, и поред тога, оно што је дао одражава прави сељачки живот и даје утисак да је верно пренесено, под одређеним околностима и у одређеним моментима, из живота пла-

· нинских сељака. Због драмских елемената којима је обиловао његов припо-

ведачки таленат, Кочић је могао дати и неколико типова из народа, који су јединствени у српској књижевности. Ови типови, изко понешто чудни и изнимни, узети су са босанске земље, управо са њеног планинског терена, и дати верно, реалистички, ма да су и они по ширини захваћени само у делимичном збивању. Њихови поступци су животни и стварни, али су и они, по својим главним цртама, такође ограничени на основне сељачке невоље, којима се Кочић, углавном, бавио у својим приповеткама. Управо због тога што је њихова изнимност јаче наглашена, они су могли бити добро израђени и карактерисани, тако да се издвајају и лако распознају од осталог света. Обични сељачки типови, из свагдашњег живота, не могу се, уствари, ни издвајати у тој мери да постану карактеристични, као што је случај са Давидом, Симеуном Ђаком, Мрачајским протом или другим типовима које је Кочић дао. У овој диспозицији за цртање, типова назире се способност за шире приповедачко ткиво, нарочито у облику романа, до којег Кочић, међутим, није доспео.

Поред нових мотива и добро израђених типова, Кочићева је заслуга на књижевном пољу посебно у томе што је у припове-