Naša književnost

. |

Уздах камен 355

ли Јелицу крчмара Трлозана, да Јелица лудује за Стојаном и криомице долази да се с њим нађе.

А Трлозан ти је — душо си моја — држао крчму код цркве. Тамо је сада Саверац Тривић држи. Чудан човјек би тај Трлозан. Нек му ђаво срећу зна, али нико није тачно погодио одакле дође у Подинарје. Памтим кад је то било. Дошао је к'о гоља, али не прође ни година, а Трлозан се правим трлозаном показа. Не сјеБам се да је кад навраћао у наш крај. Свеједно — знао ти је тај све одрасле Тривиће. Боље него ли у земљишном или пореском уреду: колико ко оре, какве су му њиве, шта сије, колико оваца има и траварине плаћа. Поче паре позајмљивати. Ниче му имање преко ноћи. А какоим неће. Догоди ти се тако, сађу Тривићи к цркви на литурђију, па сврате у крчму. Ни не прекораче праг, а Трлозан за плећке па избаци напоље и споће: да те не видим на очи док дуг не подмириш. Само толико. Зар му је једном мој покојник опсовао све живо и мртво, клео у камен па свеједно, дуг је морао подмирити. А Трлозан чудан лисац, вели: ако не можеш у новцу, донеси јаја, пилад, сушени овчији бут, вуну, што било, главно да се може продати. Онда би то он уновчио у граду.

И — душо си моја — можете замислити колико радости би у нашем засеоку када се прочу: да Стојан љубује са Трлозановом Јелицом.

— Их, само да умије да је добро удеси, пост јој ћаћин товорили стари Тривићи, а Стојан им дошао мио, заборавили на час све оно што су начинили њему и матери му Драгици. У Стојановој побједи гледали су своју освету према Трлозану.

Једино се Драгица — матер Стојанова — није веселила. Као да је предосјећала несрећу.

Никоме Драгица није повјеравала своје мисли, али ми смо 7 је л' да, Икача — по њеном изгледу разабирале да је зла слутња прогони. Само једном код блага на испашама, изјадала се мени и Икачи, поновила у неколико наврата:

—- То не слути добру. Ни за мене ни за Стојана нема кори“

сти од те љубави. Чим Трлозан дозна, убиће ми дијете — није друге. И тако — душо си моја — како реко', поодмакао дан, близина ноћи отпоче испијати оморину, дун'о и пушић вјетричка, онај од мора. Краве нам сада мирније биркају уз међу. Ја и Икача склониле се за оближњу смреку, једва жваћемо смијех и притуљене, што но веле, шпијунирамо.

За подзидом Љубанчевог дјетелишта сједе и даље Стојан и Јелица. Шапућу једно другом миле ријечи, и свако толико пољубе се у уста. Сваки нови пољубац постиди их, па обоје зачуђени смјелошћу оборе очи и чупкају младе струкове дјетелине. С часа на час Стојан се придигне, па осмотри око зида ограде. Чим погледом сабере да су он и Јелица сами, да у околипи нема ни једног чобана (да сам ја моју Бику, Икача Срну дубоко у