Naša književnost

Уздах камен 359

Насред цркве укоченуо се Пане, сједине му пале врх чела и по образима. Стоји тако зелен у лицу, само му јабучица поиграва. Свако толико облизне усне, и муком прожваће пљувачку. Од пустог страха ниси му смио у очи погледати. Закрвавио — боже ми прости — к'о суманут. А у свакој руци стиснуо подебљу упаљену воштаницу окренуту наопачке. Зарио расрђен ноктима у восак, ни не обраћа погледа на пламен који му лиже по прстима. Устремио очи на старога калуђера као да га провјерава је ли то он по правилима куне, мјери му глас и кретње.

Недалеко њега, тек добар корак, за пјевницом се укочоперио лопов Никанор па пјевушећи одговара на Саватијину молитву. Понекад пусти глас — а лијепо је пјевао проклетник —- и цијела црква јечи од његовог:

— Проклетство на Драгицу Тривић, амин господи! амин господи! амин господи!

Пане не зна ко му то сједине обружи. И у гроб је отишао прије него ли дознаде. Е валај би тај намјестио ребра Никанорова. Јуначки би га прочешљао међу рукама. Не би више ни коња узјахао, а камо ли око за дјевојком бацио. Брзо би се изгубио из Грљанца, у колико не би неку ледину у њему загњојио.

Пане поче избјегавати свијет. Чисто скрену с ума. Гологлав пролази селом и стално куне. Умро је треће године по Стојановом рођењу. Пресвиснуо. Веле да му је жуч прела.

Тада је Драгица сишла у Грљанац. Опет је батине сљедовала. Браћа су је немило тукли. Диобом доби комадић њивице и кућерак на крај села. Ту се скраси.

Стојан из дана у дан све то љепшши клапчић. У школу га Драгица не даде. Уписа га, али првога дана се покаја. Како се Стојан појавио у школи, дјечурлија узгаламила:

— Бјеште, ето мулца. Мулац несретлук доноси. Бјеште од курвиног сина, губав је. ~

Али за то Стојан не оста дужан. Сјећам се да ми је и брат Спасе упамтио то задиркивање. Кад је са јагањцима — послије

школе — наишао поред Стојановог кућерка овај га јуначки намлати. И тако — душо си моја — све се једном заборавља. Тако ће се и на мене заборавити. Прекадиће ми ранци — прољећа моја — два три пута гроб и рећи: Лака јој земља, али откуда динари за плаћање попа и свијећа. И без прекађивања наша се маја сигурно неће повукодлачити. Није госпоја.. Заборавиће се и ова моја прича. Зар мало брига заокупља мисли на другу страну.

Престаде село да се клони и куне Драгицу. Стојан их помири, његова наочитост и љепота.

Драгица препуна сина, Није ни чудо, он јој дође као плаћа за претрпљено. Не дознаде кад се спанђа са Јелицом Трлозановом. У почетку није у то вјеровала, затим отпоче преклињати Стојана да се тога остави. Али... када љубав понесе, онда залуд