Naša književnost

те

во ДА ИМЕ ПУМИ УК 278

Е Њ « + 4

;

ЗЕН

Ц „" А Е | 1 || |

и МЕКА ПР А И ји ж% Ко и ~ аи рани

5 су с Ри =а 378 Књижевност мој вајни најбољи друг! То ти је оно: — Ко ти ископа око; Брат! — Зато тако дубоко!“

Кад сам се то тако био као наљутио, и то много наљутио, Раде, не могући већ више да се уздржи, прене у смех, и, смејући се, устане, приђе ми ближе, и загрли ме. Стане ме тешити да ће поред његовог Краљевића Марка живети и Гила. Живети доклегод буде У гимназијама ђака са села. И да ми реч: ако отад па за годину дана будем објавио ма што, да он неће бар за два месеца после објавити ништа, и то не само у оном часопису у коме моја ствар буде објављена него ни у ком другом.

хУш

Цинцар-Марковићева влада затекла ме је као начелника среза Деспотовачког. Не прође месец дана, буду отпуштени многи полициски чиновници. Мене не отпусте, али на моје место поставе једног поручника. Поручник дође, а с њим и наређење: да му предам дужност, а на своје ново опредељење да чекам. После два месеца поставе ме за порезника Београдског пореског одељења, а концем фебруара или почетком марта преселим се у Београд. Како сам после разумео, нису ме отпустили због уништења оне хајдучије. |

У Београду останем до конца јуна, за онда будем враћен у полицију (за начелника среза беличког).

За то време, док сам био у Београду, налазио сам се с Радом, зли не тако често. Њему баш некако пред моје досељење у Београд умре првенац — прво мушко дете, необично напредно, од три месеца, а изгледало је као да има по године. А мени почетком априла умре мајка. И онда, може се мислити, шта је и како је и с њим и са мном тада било.

У редакцију „Одјека“ свега сам једном тих дана свратио. Одлазио сам у редакцију „Уставне Србије“, тада органа старијих радикала, и редакцију „Дела“. Раде је био стални сарадник „Одјека“, и морао је једном приликом због нечега да сврати у редакцију, како смо били заједно дотле, позва и мене. Да не бих поњао напољу. Сећам се да сам пред улазак у редакцију осетио да стављам службу на коцку, иако врата на која се споља улазило, нису водила само за редакцију. Редакција је била на торњем спрату једне овеће зграде на углу Кнез Михајлове и Дубровачке улице. „Параграф седамдесет шести неће мимоићи ни мене! Сигурно!“ помислим. Али ми понос — да се не покажем кукавица, не даде да се одам да још и на то мислим. И при уласку и при изласку из зграде у којој је био „Одјек“, погледао сам да ко не мотри на нас, али сам и то учинио тако да Раде не примети. Знам да ће ми се многи насмејати а неки и ружно помислити о мени, кад ово прочитају, али ради потпуније слике ондашње атмосфере, и како се онда гледало „озго“ на „Одјек“, сма-