Naša književnost

___ Књижевност -

=

Текст је постајао слатки ребус. Игра је ту била утолико дража што се састојала из сталне савладане опасности. А опасност једнако. Али и победа једнако, сваки час. Нигде нема више победе и тријумфа, но код Раблеа. И сваки пут, средствима језика, који је био главна страст, главни помагач, главни врач и погађач, као у оној пророчкој древности која нам је измакла из свести и коју само наслупујемо. 5

Абе-Бреј, прослављени изучавалац пећинске уметности наших неолитских предака (који, на махове, и у нама дођу до обновљеног живота), изашао је пред учени свет са овом слутњом: становници неолита, они од њих ко-

„ји су били у сталној опасности као ловци на дивље звери, баш услед те „жаоке“ опасности, јаче су уочавали облике. Јаче су их и памтили. Опасност је дејствовала као средство за фиксирање. Зато су они и постали — мисли Бреј — величанствени сликари и цртачи зверова. (,„Сикстинска капела“ неолита у пећини Ласко у Дордоњи.) Међутим оне породице истога људскога соја које су се храниле пужевима и шкољкама на обалама Средоземља, остале су без уметности. Ја сам у своме преводу Раблеа подвлачио средствима нашега језика то победничко играње са опасношћу, ту сталну победу која се рађа из власти над језиком.

Најголемија је ствар _- вели Аристотел —- „то метафорејн“, владати метафорама. То је једино, вели он, што се не може научити од другога. Не само метафорисати, већ и добро метафорисати (,„еу метафорејн). Рабле је у погледу метафора надмашио све Грке. Они су били, према њему, бојажљиви, према ономе колико је он метафорисао, и то: добро метафорисао, тражећи и налазећи сличност. Метафора је у сржи језика, а Рабле је врховни зналац језика. Раблеове метафоре необично су присне. Да је човечанство имало више Раблеа, језик којим се изражавамо био би генијалнији, и доносио би нам више среће, јер би победнички решавао сва питања нашега изражавања, која ми висмо савладали, и која нас муче. У свом преводу старао сам се да очувам метафоре што сам више могао. Оне су неодољивије од свега што је човек био кадар да измисли. Ту неодољивост хтео сам да сачувам. Ако ли се пак да смисао, без метафоре, ствар је истина јасна, али није неодољива. А снага неодољивости оно је што Раблеа носи. Да те неодољивости нема, дошло би се до пуког доказивања. То је Раблеу недовољно. Свака реч, сваки обрт, уверени су у оно у шта је и он уверен, што њега прожима. Узимао сам метафоре по сваку цену, а не пуко објашњење ло сваку цену. Шта ће ми обја-

шњење, ако се позива само на разум а не и на стихију језичну која је код

Раблеа претежнија и која га и чини Раблеом.

Темпо је у Раблеу брз и захуктао, и поред брда и планина од тешке учености. Пелион је ту на Оси. А можда је у тој преопширности и извесна стваралачка лукавост. Кроз сметње се иде и препреке. А све се оне побеђују. Победа је стална. М увек победа језичка, много више но мисаона и логичка. Бујица и њен хук повећани су сталним отпором.

Рабле не сме да заспи као добри Хомер. За Хомера и сами хексаметри посао послују. Рабле је вазда будан. Он стално лично учествује у свему. Наше богатство у облицима и слобода у распореду речи дозвољавају нам да сачувамо извесну прегледност, у Раблеовој смехотворној помами. Нисмо морали

да је цепамо на мале одломке, ·Ренесансни горостас Рабле разјарио је смех