Naša književnost

Музички преглед 399

наченог темпа, јер је тај став и онако поема одлучности, воље, неумољивог стремљења. Ако ту има страсти, онда је то једино страсно спровођење активности воље.

Истрајност у раду на самоконтроли, на проверавању колико замишљено одговара оствареном, донеће Марасовићу, зацело, меру пианистичке снаге која одговара његовој ванредној даровитости.

ВОКАЛНИ КОНЦЕРТ ВЛАДИМИРА РУЖЂАКА

Вокални концерт камерног певача, баритонисте Владимира Ружђака из Загреба, одржан 18-1Х у дворани Коларчевог народног универзитета, није при вукао ни толико публике да би половина дворане била испуњена. Из новинских вести добро је познато да је Ружђак, иако млад певач, носилац већ неколиких награда, од којих је једну добио на међународном музичком конкурсу У Женеви, па је стога ова појава карактеристична за стање музичког укуса н интереса код нас. Карактеристична утолико више ако имамо у виду да су оперске претставе скоро без изузетака одлично посећене. Музички род солопесме дели дакле судбину са камерном инструменталном музиком, пошто ни ова не побуђује никакво живље интересовање слушалаца,

Веома озбиљан и садржајан програм Ружђаковог солистичког концерта био је састављен претежно из соло песама. На самом почетку програма налазили су се вокални ставови арија и ариоза из ораториума, из опера, додуше из старих опера (Хендел: ораториум „Самсон“ и опера „Ецио“). На крају, одазивајући се одушевљеним захтевима слушалаца, певач је додао опет једну оперску арију (из Глукове „Ифигеније на Аулиди“). Но баш ове тачке програма које не припадају роду „лида“ јесу изузеци који потврђују правило: да се музика у нашем времену удаљила од књижевности, од драме и поезије, и да је то на њену штету. Дејство сцене, декора, режијских ефеката у опери потиснуло је улогу и значај самог музичког језика као таквог. Оперски певач, служећи се обилно гестом, мимиком, покретом, глумачком радњом, потпомаган а често и заклоњен дејством оркестарског звука, навикао се временом да запостави суптилне проблеме динамике, агогике, тембрирања, артикулације, наведен је самом друштвеном ситуацијом општег или просечног укуса многобројних слушалаца-гледалаца да до извесног степена занемари рад на цизелирању, на нијансирању вокалне фразе и става, Камерном певачу, међутим, не стоје никоја друга средства за експресивни, убедљиви, сугестивни уметнички рад осим музичких, која смо навели. Зато је и у том смислу задатак камерног певача далеко тежи и, могло би се рећи, финији, утанчанији, музикалнији. За разлику од глумца радио-драме, који је често у положају да се изненађује што његова изрецитована строфа није одјекнула колико је то он очекивао, иако се он у затвореном, за слушаоца невидљивом студиу обилно потпомагао гестом и мимиком, камерни, концертни певач не може се служити гестом и глумачким локретом. Бећ зато, онај први не усредсређује сву стваралачку пажњу на претварање свих радних енергија у једну једину — у рецитаторску, док камерни певач од почетка својих студија то мора да чини. Под тим општим условима рада, ако је даровит и вредан, он постаје истински камерни певач-уметник.

Зе