Naša književnost

406

У доцнијој литератури име Јаша је много .чешће него Јаков. — А. Гавриловић у својој „Историји српске и хрватске књижевности“ (1927) пише: „Појава... потврђена је радом Јакова-Јаше-Игњатовића (стр. 317); „Јаша Игњатовић рођен је...“ (358). — Васа Стајић у књизи „Новосадске биографије“ св. 1 1936 г.: „Не знамо кад и како је“Јаша пуштен...“ (285); „Јаша Игњатовић је тада...“ (285). — Вељко Петровић у предговору „Патници“ у издању СК Задруге 1936 г. даје наслов своме есеју: „Патница“ Јаше Игњатовића, и у целом есеју пише само Јаша. — М. Савковић у предговору „Приповеткама“ Игњатовићевим у издању Луче 1937 г. даје такође наслов своме есеју: „Јаша Игњатовић“, и. исто тако у целом есеју пише само Јаша. Исти писац чак и у уџбенику „Југословенска књижевност“ (трећа књига 1988 г.) сем у наслову, где је Јаков, пише свуда само Јаша (стр. 15—22). — .Слободан Јовановић у СК Гласнику од 1 маја 1940 г. даје наслов чланку: „Случај Јаше Игњатовића“ (стр. 32). — Д-р Никола Игњатовић, пишчев рођак, :06-

јављујући докуменат о романопи“ .

сцу такође свуда пише Јаша (,Летопис“, октобар 1948, јун 1949 г.).

Као што се види, нетачан је и закључак М. М. Ж-а, који се ослонио на Скерлићев ауторитет уместо на чињенице, да је из литературе о Игњатовићу |,постепено ишчезло“ име Јаша.

Да се вратимо на прво питање о томе да ли је „Југословенска књига“ правилно поступила што је на првим странама свога издања „Вечитог младожење“ употребила оба Игњатовићева имена — Јаков и Јаша. Даље, да ли је уопште допу-

/

/ Књижевност

штено писати оба пишчева имена, освештана сталном употребом, или је једино правилно писати само Јаков, како мисли М. М. Ж.2

Када један писац још од детињства, као што је случај са Игњатовићем, има два имена — једно званично, право, крштено ако хоћете, и друго више присно,; популарно, сматрам да се према нахођењу писаца литературе, у зависности од њихова односа према књижевнику о. ком пишу, од тона којим пишу, од околности у којима се и кад у животу налазио писац о ком пишу итд., могу у писању употребљавати оба имена, сем у једном случају. Приликом издавања дела таквога писца, на насловној страни, на корицама и на омоту књиге по правилу не треба писати његово популарно име, пошто те странице имају званичан карактер и претстављају легитимацију књиге и писца. Још мање се, већ због ·-озбиљности издавачког предузећа, може на једној страни писати једно а на другој друго пишчево име. На свим тим странама, уколико се не ради о дечјој литератури, треба обавезно писати само пишчево пуно, право, званично име. Тако треба чинити са свима писцима који имају два имена (Јован-Јова, Божидар-Божа, Чедомир-Чеда, Танасије-Таса, итд.), па тако и са Игњатовићем.

Из тих разлога, а не стога што би име Јаша уопште било погрешно писати, сматрам да је „Југословенска књига“, односно њен редактор Вељко Купрешанин, доиста погрешила стављајући на насловној страни „Вечитог младожење“ Јаков, а на корицама (не и на омоту, како је М. М. Ж. погрешно видео!) Јаша Игњатовић.

Живојин БОШКОВ

„ХРОНИКЕ И ПУТОПИСИ“ ЈАНКА ЂОНОВИЋА

Недавно је у издању цетињске „Наше књиге“ изишло ово прозно дело Јанка Ђоновића. Хронолошки оно се дели на четири раздобља: посредни и непосредни доживљаји пре рата, партизански окршаји, за-

робљенички логори и бекства, и путописи са “сликама из изградње. Највећи део књиге има аутобиографски карактер, и оно што није доживљај дато је као проживљено,

проосећано.

~