Naša književnost

Шалом-Алејхем

цује. Менахем-Мендел, по тези ауторовој, који и јесте главно у свом делу, не може постојати у овој средини. Он као претставник ситне буржоазије не разуме свет у коме се креће, нити „механизам“ капиталистичког друштва, па се заноси илузијама да се „креће напред“, ка неком новом животу и благостању и да је прогресиван члан душтва. Међутим, аутор кроз његову неспретност, илузионизам и комичне ситуације које се филмски смењују, доказује тезу да баш зато Менахем-Мендел и „мора пропасти“. Такви малограђански типови, без радних „навика“ да би постали пролетери, без борбености и промућурности да би постали велики берзијанци, не могу се одржати у сувременом капиталистичком систему, нити постојати у свету великих сукоба између радничке класе и буржоазије.

У овом циклусу приповедака писаних у виду писама од 1899 до 1903 године, Шалом-Алејхем је дао у Менахем-Менделу човека са „малим надама“, или како се у србијанској провинцији каже „човека магле и луфта“, као оличење беде и „паразитизма“, као типичног претставника људи без корена и подлоге. А за оваеве трагичне и смешне личности сам аутор је у предговору своје

књиге рекао: „Све што је постројено на магли и БОРИ на крају крајева мора пропасти“.

У Тевје-млекару, (1894—1914), дао је Шалом-Алејхем потпуно супротан тип Менахем-Менделу. Он је такође човек из народа, али дубоко витална природа, сељачка, радна, истрајна, патријархалних назора, ипак прогресивна. Без обзира на недаће које му живот стално приређује, он не посустаје нити пада духом, већ стварно иде у сусрет новом животу.

Тевје има три кћери, напредне, социјално свесне и политички.принципијелне. Оне су жене новог времена, и у реакционарном друштву земље и у заосталој, патријархалној средини сународника, у свему отскачу и задивљују. Цејтел одбија 60– гатог месара кога јој нуде за мужа, да би се удала за сиромашног кројача кога воли. Млађа, Годл, полази за револуционара Перчика кога протерују у Сибир, а најмлађа, Хава, за. човека који није Јеврејин, устајући против „религиозно-националних“ предрасуда. Тевје, који безумно воли своје кћери, иако их не схвата увек, иако га понекад плаше њихови необични поступци, ипак сматра њихове назоре за своје руководство у овом свету. Обичан, прост, али по природи бистар, он се стара да предосети стварност, да је појми, ако не свесно оно инстинктом, не 06зирући се на средину у којој је одрастао и предоасуде у којима је васпитан. Зато и повлађује кћерима, чак и у невољама које га сналазе због тога, и највише је на страни зета, заточеног револуционара, и самопожртвоване кћери, која потсећа на жене руских декабриста, јер одлази за мужем у Сибир.

Тевје-млекара сналазе и многе друге недаће. После растанка са кћерима, умире му жена, по „царским законима“ њему забрањују да живи у селу на имању предака, у кругу руских сељака,