Naša književnost

534 Е Књижевност

модерирање тонских фраза диференцираном гласовном артикулацијом подједнако су доступна сваком члану хора понаособ. Експресивност извођене композиције постиже хор увек, и у великој мери, студиозним уживљавањем у дух и карактер те музике а особености стила приказиваних композиција, ма колико добијале изглед који им одређује схватање хоровође, јасно одају споразумни рад артистичког руководиоца са чланством, које и у овом најтаванијем питању репродукције показује свој удео у укупном резултату. Тако 47 чланова овог збора претстављају заиста репрезентативно уметничко тело наше репродуктивне музике.

На свом концерту од 20. Х., у Београду, Збор Радио-Загреба дао је програм састављен из хорске литературе ХУГ и ХУП века. Такав. програм, чак и ако би се занемарила његова жива уметничка вредност (што је, разуме се, само теориска категорија), био би крајње занимљив, високо инструктиван и поучан, у највећој мери историски доку ментаран. Са својом живом уметничком вредношћу, веома високом и убедљивом, он је и за савременог слушаоца прави доживљај. Ускрсава кроз њега пред нашим очима једна епоха у којој је музички језик, каснећи тада као више пута и раније и доцније у културној историји за поетским и ликовним уметничким изразом, био на великој прекретници, скоро би се могло рећи у дубокој стваралачкој кризи. Одражавајући у оквиру њој приступачне тематике велики историски судар реформације и католичке реакције, музика тога доба, већим својим делом још увек носилац традиционалног полифонијског стила, мањим весник хуманистичког погледа на свет и њима одговарајућих типичних расположења људи тог времена, дала је управо у овој области, у вокалном хорском стваралаштву најзнатније мајсторе доба, трајно вредне тонске слике времена, музичке слике човека тог значајног историског раздобља. Загребачки збор је са тананим познавањем мноштва музичких споменика те епохе зналачки одабрао за свој београдски концерт неке од најизразитијих примерака из сваког рода вокалне продукције тог прекретног доба, на самом помолу барокне музичке ере.

Тако је у тај програм, упоредо са оним што је у великој мери типично за универзални европски полифонијски стил времена — црквене вишегласне песме, мотети и још изразитији примерци световне вокалне полифоније, италијански мадригали. — ушло неколико сочних, сатиричних песама Адриана Банкиерија, међу којима и она ругалица контрапунктској вештини, са подражавањем животињских гласова, толико карактеристична за сву оштрину нетрпељивости новог, монодичког правца у музици према традиционалној ученој полифонији. Но, баш песме великог мајстора те епохе. Орланда ди Ласоа и два мадригала Карла Ђезуалда да Венозе (фрапантно „модерне“ тонске 3амисли по смелим и слободним покретима акордике у њима) убедљиво указују на већ поменуту кризу музичког језика овог доба, на процес наглог преображавања традиционалне нидерланђанске полифоније у нови хармонски стил, хомофон по доминирајућој улози једне од гласовних линија -која преузима на себе функцију мелодијског цртежа, акордички по подређености свих осталих гласовних линија основној мелодијској, по све већој закржљалости њихове линеарне самосталности и подређивању њихове структуре хармонским потребама мелодије. Коликогод била занимљива и значајна ова карактеристика музичких дела са програма загребачког збора, мотети и мадригали остали би историска документација, привлачна и разумљива једино за. позна-