Naša književnost

Белешке

“

зор у Европу“, — а Крклец то преводи: Баш ту нам ваља, у том склопу, отворит. прозор у Европу.

-___М Мамузић преводи ове стихове нејасно и, делимично, погрешно:

Ту и природе чари суде да у Европу прозор буде.

Као што је познато, Петроград је саграђен на мочварном ушћу Неве, на острвима њене разгранате делте, на њеним обалама и на обалама Финског Залива. Има ту и низина и узвишица, али ни трага од каквог „склопа“. Није Петар | изабрао ово место ни због каквих „чари природе“, како би изгледало према Мамузићевом преводу, (у оваквом крају није ни Пушкинова машта могла да пронађе неке чари), него због тога што је ту открио предуслове за војну базу против Швеђана и за велико светско пристаниште које ће, преко водених токова, везивати унутрашњост Русије са целим цивилизованим светом. -

Свакако да је и Пушкин водио борбу са ритмом и римама. Али то читалац нигде не осећа Свака његова реч је на свом месту, ниједна није сувишна ни осакаћена. Тај случај није код Крклеца. Код њега има речи, — нарочито једносложних, предлога и свеза, — које кваре смисао, значе каткад баш обратно од онога што је потребно на том месту. Тако у строфи (на стр. 104):

То бјеше случај ужасан...

А л свјеж је још у сјећањима... Описат ћу га вјерно свима... Но тужна бит ће прича та.

Везе „ал“ и „но“ означавају супротност. Зашто „ал“ кад је случај био тужан и кад је природно што је свеж у сећању! Зашто „но“ кад је сасвим природно што таква прича мора бити тужна! (Пушкин каже:

_ „Био је ужасан тренутак... На њега је свеже сећање.. Тужна ће бити

моја прича.“) · Цар Александар 1 морао је код

Крклеца постати стар, иако му је у

доба поплаве било тек 48 година, само да би се направио слик: цар —

стар (стр. 109). „Потсмијех неба, самостан“ (стр. 10) — Крклец убацује ову последњу реч без икакве потребе, само да је сликује са сан (нечист слик!). Код Пушкина: „Још су кипели вали злобно, као да је под њима тињао огањ“, Крклец то преводи (стр. 112):

Још кипјели су вали бијесни под огњем, који не хтје стат.

На крају спева, завршни догађај одиграва се на једном пустом острвцету на морској обали, где не расте ни травчица (како песник изричито каже). Крклец и овамо однекуд пресађује свој џбун... Прошло је сто година. На некадашњем риту подигнут је модеран град, саграђено огромно пристаниште... Оркан је беснео читав дан и по. Нева се бацала на град као разјарена звер; вода је рушила зидове, куће, мостове, избацивала мртвачке сандуке из гробова, људи су падали мртви по улицама као на бојишту, — а џбун, онај фамозни џбун из почетка спева, остао је жив и здрав; остао је зато што је остао и чун, коме је требало пошто-пото наћи слик.

И код Мамузића има рђаво преведених места. Пушкин каже: „Тискају се складне гомиле двораца и кула“, — а Мамузић то преводи: „дворца и торња густа кита“ (стр. 10). („Кита“ се каже за букет цвећа, за скуп девојака и.сл. а не за дворце и куле, а незгодно је и што су те две речи у једнини.) Пушкин: „Цар проговори — с краја на крај, по ближим и даљим улицама, на опасан пут сред бурних вода кренуше се његови генерали, да спасавају заплашени народ који се давио по кућама.“ Мамузић (стр. 17):

И царћуташе. — Најзад оду по улицама генерали...

свет јадни да би спасавали,

што замире од страха сама

ил што-се дави по кућама.

Јасно је да су генерали. пошли по наредби царевој, а не због његовог ћутања; и нису отишли на јзад, него одмах чим је то цар наредио, и спасавали су народ који је био обузет страхом и (анеил) давио се по кућама. Пушкин: „На