Naša književnost

| | : ; | | :# + + 8 7 ;

Белешке _

кио буквално, задржавајући обично и ред речи и споредних реченица, и фразеологију и синтаксу. Могли бисмо за то навести много примера, ночев одмах од прве реченице па завршивши са последњом. Ми ћемо навести само трећу по реду, са 1 стране текста (3 стр. књижице):

„Нека тајна припрема, коју је старом дону, пошто је изричито 0-

поменуо своју кћер, открила злобна ·

нажња његовог гордог сина, наљути овога толико да је у истом тренутку посла у кармелитски манастир...“ Нећемо наводити немачки текст, јер тако заиста гласи и у оригиналу. Ово се могло много једноставније изразити, и то на неколико начина. Покушаћемо да дамо један гример (за који не јамчимо да је најбољи): „Стари дон, упркос тога што је нарочито опоменуо кћер, сазна од свог злобног охолог сина за неку тајну поруку, разљути се и посла ћерку у кармелитски манастир...“ (Реч је, наиме, о љубавном шуровању његове ћерке са бившим кућним учитељем.)

Када се пишчева мисао не може исказати у једној пристојној реченици, треба је расточити у неколико краћих.

Има код Клајста и једноставних реченица, као да их је написао неки Вуков следбеник. Али се Димитријевић саживео толико са немачким начином изражавања, да је н те „српске“ реченице „германизовао“. Ево примера: Клајст каже (преводимо буквално): „У овим страшним тренуцима нико не одбија (жејрет! зјећ тетапд) да подели са другим оно што има.“ Димитријевић то преводи: „У овом страшном часу не усуђује се нико дане подели са другим оно што има.“ (стр. 10.)

Има код Димитријевића и грубих нетачности у преводу. На стр. 6 он каже: „Једна жена која је, скоро до земље погнута, носила огромну количину посуђа и двоје деце на грудима...“. Она је међутим носила посуђе на грбачи, а само децу на грудима.

Клајст каже: „Причало се да је у граду, одмах после првог главног

3 Књижевност

545

потреса, било много жена које су се породиле (предегеекотшт еп зејеп) пред очима целог света.“ Димитријевић преводи како су те жене „изгинуле на очиглед свих људи“.

Клајст описује призор, како Хозефа (главна јунакиња), спремајући се за цркву, хоће да преда туђе дете, које је подојила, његовој тетки. Али дете, сматрајући да му се тиме чини неправда (да5 ЏОпгесће), стаде да вришти, Димитријевић каже како је тетка дете стегла, и оно је због тога почело да плаче (а она га није још ни узела у руке).

Још више има места где Димитријевић, између више значења која има једна немачка реч, није знао да одабере оно право, које "би најбоље одговарало дотичном месту. Навешћемо само неколико примера. Већ у реченици коју смо цитирали

у почетку Димитријевић је немач-

ку реч „Везгешпе“ превео са „припрема“, а на овом месту је згодније „порука“. На једном месту каже: „срете бискупов 'леш“, место: „намери се на...“. „Ргед +“ (проповед) преводи _фамилијарно-подругљивим изразом „придика“, који овде не пристаје.

Навешћемо још и последњу реченицу, не зато што би она била гора од других, него зато да покажемо како је преводилац био доследан, од почетка до краја, у својим германизмима. Она буквално гласи (као и у немачком): „И кад би дон Фернандо поредио Филипа са Хуаном и размишљао о томе како их је обоје (треба: обојицу) стекао, 6 ило му је некако каода мора дасе радује.“

Потребно је непрестано упозоравати издавачка предузећа да издају само добре, рекао бих: само одличне преводе. За то постоје могућности, имамо добрих преводилаца. Њима је циљ да нас упознају са оригиналом, а како ће то учинити ако су знатно испод оригинала, а каткад и накарада оригинала. ·

Ђуро БАЊАЦ,

пр ИРЦ