Naša književnost

434

Њој Мр МАУ РУРУ

и“

па а сања ћи а

Књижевност

У чудноме месецу мају смо се срели.

Сипи киша. Магла пада. Снег ће покрити планине снене.

Не задржавам те. Ништа не тражим. Не везује те ништа!

Но толико невидљивих веза се плете између тебе и мене. >

Не знам шта сам за тебе, и не лупам главу.

Твоји прсти на струнама мога бића маме нове звуке. Да ли се пркосно буниш глумећи пред самом собом Што осећаш како те мењају из дана у дан моје руке:

Не знам и не тиче ме се хоћеш ли ми остати верна.

Не знам куд ће нас можда сутра разнети пути.

Љубав се не може мерити. Она сахне и расте неизмерна. Љубав не говори. Љубав је најречитија кад ћути.

10 о

Био је то чудан рандеву,

рандеву на који ниси дошла,

на коме сам био с Дунавом и са ветром сам. Био је то чудан рандеву на Дунавском мосту, за који ћу радо сваки успели рандеву да дам.

Минули су пролазници, згрчени на студеном ветру, у Дунав је ваљао мукло и бесно своје вале,

минули су возови, рабаџијска кола и жандари,

далеким брдима као бубе су милеле куће мале.

Занос је прошао, да, да, па доста је трајао код жене смешио сам се надмоћно а пред очима добио дугу. Стајао сам до вечери над оградом гвозденог џина

и у пољупцима дивљег ветра утапао потајну тугу.

Како је пуста соба без тебе, без тебе за коју не хајем! Шта ће ми занос! Из књиге ћу дизати светове мисли. Мала лампа крај отомана отима власт од ноћи,

на отоману смо се ја и господин Монтењ стисли.

Брзо, ситно куцање на вратима.

Ко је то дошао тако нечујно, тако лаких коракаг Једно привиђење, ваздушно и крхко,

бело, са заставом косе, изрони из мрака.

Бела хаљина прљава. Нежне ноге у сандалама рањаве. Руке изгребане до лаката. Очи ужагрене чудним пламом. Не треба ништа да говориш. Ту си крај мене.

А срце твоје куца у моме срцу самом.