Naša književnost

ј 1

У

436

Књижевност

Да не би сувише болеле опустеле љубавне стазе, зима је дала огртач

и покрила наше стопе.

Под снежним топлим плаштом клија будуће биље,

сања о пролећу цвеће —

но наша љубав не клија.

Приближавам усне твојим, но, усне ћуте — ћуте.

· Дрхтави моји прсти

налазе путеве замрзнуте.

Ништа се није десило,

само је пролазност махнула крилом, ходамо блиски једно другом —

а нема нечег што је било.

13

Како је хладно када на срцу нема драге руке што греје, како је тужно када на осмех нема гласа што се смеје,

како је тешко кад утешној усни не одговарају присна уста, кад соба наше топлине

зјапи хладна, сива и пуста.

А има, има тренутака

кад поклекне снага и воља, а све ћути око мене

као бескрајна снежна поља.

14

У моме орману заборавила си хаљину,

и она безазлено виси поред мог старог одела. Збуњено. сам се тргао: одела се наша грле, не знајућ да се више не грле наша тела.

Из књиге песама испада лоша слика,

документ хромог фотографа о нашој детињој срећи.