Naša književnost

На Тари ; 445

Вејо Јеремић се узнемирио, хтио би да пробуди Рашка:

„Исплатиће му се: да види како Раде Рељић сам себи продаје туђу овцу. Па то никад у животу неће видјети! Штаплер проклети, па тај да се родио у вароши — надмашио би Рокфелера, тај Раде. Пустите ме, морам да му се дивим!“

Али сва вјештина Рада Рељића на тако тврдом терену не би баш ништа помогла. Старица попусти тек кад јој је Мићо Милоњић избројао четири хиљаде лира, па и тада мрзовољно — као да би радије задржала и паре и овцу, или бар дала јагње умјесто овце. Чак је и Раду покушала да подметне док је бирао овцу, а он јој се смијао у очи хватајући најдебљу јаловицу, пипајући је са задовољним осмијехом и тврдећи да та сигурно вриједи пет хиљада лира — „брат брату да је даје“. Тиме ју је сасвим поразио и озловољио, и продужио би тако да му није било жао дјевојке и да је имао још времена.

Послије, док је стара стражарчила а Раде заједно с Милом „гулио“ јаловицу, ја накупих грана а Вејо Јеремић потпали ватру. Неко вријеме се око нас смуцао и Мићо Милоњић, тражећи да нам штогод помогне. Раде му рече да је довољно стручан у касапским и куварским пословима и да у тој области неће трпјети ничије мијешање. Нека друг комесар сједне и „сеири“, а не да смета! Мићо га послуша и сједе, али није имао времена да „сеири“ — јер одмах заспа са забринутим изразом на лицу. Полако је разбацивао_ руке и испружао ноге и мрдао и стресао се — као да је рој да и у сну иде к Дурмитору и Шћепан Пољу.

За трен ока Раде смандрља ражањ а Мило и Вејо, један косијером а други бајонетом, припремише сохе и пободоше их десно и лијево од ватре. Поче печењарско окретање и весеље. Онда Рада посласмо да помогне дјевојци при копању и да узгред испипа све што се може о партизанима, о војскама и становништву разбјеглом у шуме и шкрипове. Милу предложисмо да се још мало испава а мене посласмо на стражу, пошто се у стару није могло поуздати. Оста сам Вејо Јеремић да окреће и ужива у цврчању. Мора да је имао природног дара за те ствари (као и за мноте друге): печење се показало боље него иједне у прошлости и у будућности, на вијеке вјекова!... А и ми смо се показали орни и кивни и спремни и брзи — више од пола овце неста за трен ока, а другу половину исјекосмо у приближно једнаке дјелове и стр-

МУ

пасмо у ранце, који се од тога одједном надуше и направише х

важни. На западу је залазило сунце, на сјеверу ојача топовска паљба, ми пођосмо према Његобуђи.

До поноћи нас је пратила мјесечина, јасна, страшна и пакосна, она што од пањева прави укипљене стражаре а од камених валутица — шаторе. Ипак нам је помогла више него што је сметала и, кад мјесец поче да залази, зажалисмо и као да се мало уплашисмо од тамне ноћи без путова. На широкој висоравни око нас праскали су, час напријед а час позади, усамљени

А, ја

1

Ај