Naša književnost

494 ; о - о Е: Књижевност.

варош, У којој сам био срески начелник, добила коњицу, тражило је министарство војно да се направе неке штале. Општина. се обрати срезу, и среска скупштина реши: да срез да за израду тих штала двадесет хиљада динара. И да се те штале израде „у режији“. Одреде се тројица — све прваци, који ће тим послом да руководе; и реши се у исто време да се тој тројици изда одмах _ из касе среског начелника (разуме се, кад решење постане из-

вршно) две хиљаде динара. Кад утроше ту суму да поднесу рачуне, и чим поднесу, да им се изда других две хиљаде. И тако све до коначног утрошка означене-суме. Пође добро. До осам хиљада ишло је тачно по решењу, али за петих две хиљаде не поднесу рачуне, а траже шесте две хиљаде. Ја не дам, они рачуне не подносе, посао стане, и.... Ето их једног дана сви прваци! Сем оне тројице „режисера“, још десетак њих, међу њима и

Станко Петровић. — Како то! Шта ради то капетан! Зашто кочи посао!... Објасним им све лепо, и предочим да може ба'нути контрола, комесар... „— Рачуни су ту! рећи ће један од „режисера“.

— Па кад су ту, дајте их! И одмах добијете паре!“ Објашњавам се дуго и дуго, објашњавам да је један и један заиста два, и таман мислим да сам им објаснио и убедио их да сам ја у праву, =

један ће од првака: „— Море, види се, шта је! Уплашио се капетан од самосталци!“ —- „А може бити и министар му наредио да ве смеће — као брани ме Станко — па човек мора да слуша старејега!...“ А онда, при изласку из канцеларије, добацује ми С врата: „Само да знаш да ће се самосталци побрзо стровале“.. |

То тако у мом присуству, у канцеларији начелника среског, а иза леђа, нарочито у дописима, нарочито по појединим партијским листићима, може се већ мислити.

Ја сам се отимао, бранио, одговарао, али.на шта — на шта! — да губим време!... Последњи је час да потражим неко друго, мирније место. И ако га сад не добијем — неколико интимних

другова министри — не знам кад ћу!

Чим стигнем у Београд (оно први пут), пошто обиђем неку родбину, потражим Митровића и Раду, и као што сам већ казао нађем их код „Славине“.

Одмах кажем Ради због чега сам дошао. Почнем да му се јадам шта све морам да трпим свакодневно од појединих партијских првака и једне и друге групе радикалске, а он стане да се јада мени. Ништа боље ни ту, у врховима самосталским и за. потврду исприча ми за свој сукоб са Иваном Павићевићем, министром унутрашњих дела. Ту скоро умро Ради отац. Сазна да је отрован, и извести о томе надлежну иследну власт, Иследна власт учини шта“треба: узме оно из чега би се могло видети да ли је заиста отрован, спакује и пошаље министарству унутрашњих дела. Раде наравно сав заинтересован да ли му је отац заиста отрован, одлази у државну хемијску ШИ пита за резултат, али му тамо стално одговарају: „— Још није при-