Naša književnost

504 : = Књижевност

— Чујмо! Чујмо! заграја тај наш друг радознало, а за њим и сви остали.

Раде се наједном промени у лицу. Као да помисли да ће то што ћу испричати, бити нека потсмевка — читаво да хоћу да га исмејем. — „А чекађ чекај!“ добаци ми, претећи да бе ми равном мером вратити. И још и више. 5

Тако нешто и тај наш друг као да је очекивао, те замоли

за тишину. — Сад ће бити интересантности! "рече.

— Немој бити дете! кажем Ради. Онда осталима: — Ово није вишта погрдно. Напротив! Кад је био у првој години филозофије, написао. је једну лепу песмицу. Садржина ова....'" И ја

испричам садржину ене његове песмице, коју ми је онда био дао за „Побратимство“ са још неким песмама, а које су све биле већа од ње. Иако сам то учинио у мало веселијој форми, није ме прекидао, већ само примети да је ту песмицу написао у шестом разреду гимназије. -

И данас ми је у живом сећању његов узнемирени лик, кад ми је то тако тада претио: „А чекај! чекај!“ Као да сад, кад. ово пишем, видим оно исто што сам видес онда, на првом месту њега где седи онако како је седео онда, и онакав у лицу, и ма да ми је увек мило видети га у мислима, кад угледам његов тадашњи, наједном промењени, узнемирени лик, као да сенка нечег немилог пређе ми преко целог тог сећања.

„Зар си могао и једног момента посумњати у “мене као друга!2“ прекорио сам га после, чим смо изашли из редакције. „Како си могао да поверујеш да хоћу да те исмејем — да сеирим како се други на твој рачун смеју!“

Њему се тај прекор учини као ситничарење, зановетање, поче да се смеје и да окреће на шалу, па наједном, кад ваљда осети да ме не може тако разуверити да сам га у оном моменту по- | грешно разумео, рећи ће смејући се: „Не буди луд! То све она лудија, онај девети Радоје Домановић!“

Говорили смо раније много пута, како у свакоме има по двојица: један онакав какав је, мучи се несрећник, бори се са целим светом да нешто створи и, разуме се, често мора да загази и у највеће блато — сто чуда од њега! —- и други, који ништа не ради, већ само тога јадника из прикрајка посматра, па чим нешто погреши, а он оспе дрвље и камење на њега. Једном ћу ја рећи, како осетим често и трећега, који између њих двојице ствар изравнава, овога другог изгрди, оног првог утеши. „Море, код мене их — рећи ће на то Раде — тих Радоја Домановића биће најмање девет. И не знаш, ко је гори. Кад стану да се носе: — Није тако но овако! да 'ваташ свет. Најгори девети! Он ми дојади. Знаш, шта му је посао Дао очува ово мало имена. „Пази на име! Чувај име! једнако ми кове. — Какво име Радоје Домановиућ! Шта брљавиш ту! — Слушај ти: име Радоје Домановић зна-