Naša književnost

· На прузи | 567

А

Око штаба је зачудо мир и тишина. Људима из штаба као да су додијале стална гужва и галама, па су се склонили у неку школу, под самим брегом, и сваког гоне од себе. И мене су тако дочекали. У ходнику школе, где сам први пут имао прилике да склоним главу од сунца и прашине и уво од сталне буке, дочекао ме младић у комбинезону и белој кошуљи, мршав, с наочарима. Саслушао ме је нервозно и, једва чекајући да скратим разговор, рекао ми одмах, без увијања, да за мене није ништа јављено из Београда. и да је предавање, које је требало да држим, већ одржано. — На терену се експедитивно развијају ствари рекао је — и кад би се ми у свему ослањали на помоћ из Београда ко зна куд бисмо стигли. — ... Да погледам уз пругу, рече ми, — можда у Лашви предавање није одржано. Преноћиште не може да ми нађе, храну треба сам да потражим, а за превоз до Лашве нека се некако снађем. И оде... : ;

Снашао сам се тек после подне кад сам најзад успео да ускочим у један камион док је код рампе, на излазу из Зенице, чекао да воз прође. У камиону је била гомила ствари набацаних без реда, и света који је седео на сандуцима, врећама и каросерији камиона који је момбастом цестом поскакивао толико да смо морали да се држимо за руке да не би испали. Шофер је, као и сви његови другови, возио лудачком брзином. Трубио је и терао испред себе све живо: живину, стоку и људе који су се склањали у јарак и пели на гомиле камења уз цесту, а за собом је остављао облаке прашине. После би опет сваког часа застајао, свраћао у најближи логор или село, тобоже увек неким послом, као да је поштар, па писма разноси од броја до броја. У кућама би се обично задржао док неког од нас не би обузео немир те би сишао са кола да га зове, па и сам тамо запео, и тек би трећи или четврти посланик цело друштво најзад довео до кола. Онда би тофер опет потпрашио. ~

У Лашви где сам и ја сишао, дочекали су ме као и у Зеници. Нека девојка из пропагандног одељења штаба, по свој прилици студенткиња али већ постарија и увела, која нас је успут задржавала делећи омладинцима савете, упутства и директиве, а на скелама тражила да наша кола добију првенство, „да би друг из

еограда стигао на време на предавање“, престала је отада са мном да разговара и није ме више ни погледала.

На њој су сукња и капутић, удешени мало на војничку. Сва је некако утегнута и дотерана, али јој је на лицу важан израз којим би да покаже да њој до таквих ствари није ни најмање стало. Ни на остали свет у колима, на младиће који се пребадују с једне деонице на другу, она углавном не обраћа пажњу и једино им понекад поставља кратка и брза питања: ко им је у пропагандном и културном одбору деонице, је ли им одржано то и такво предавање, чуди се што се на њиховој деоници потцењује пропагандни рад и пита се да ли то долази од неспособних одговорних другова. На одговоре даје затим коментаре у облику на-