Naša književnost

у

„ај

молити

ЗИМИ у ТЕЖЕ

ни арн витутистај

660 - Књижевност

шетак није добар — није јасан. Неко други који познаје боље позорницу (он каза и ко) то би друкчије извео. (А Ради се беше свршетак нарочито свиђао!)

Ми ћутимо. Раде се чак чини као и да не слуша шта он говори — да на њ уопште и не обраћа пажњу.

Међутим, он ваљда баш унаточ томе сад још интимнијим тоном обрати се Ради као неком давнашњем знанцу, „другу и пријатељу,“ и упита га како иде са Новом Страдијом — хоће ли бити готов ускорог Па, и не чекајући његов одговор, одговори он уместо њега: да су то само „пусте жеље“ — ово „пусте“ изговори мангупски — и да ћемо на ту Нову Страдију морати дуже причекати. Јер и „писац хоће и публика хоће, али не да ово!“ (Показа на своју чашу и лепоту ноћи.) То као уопште — да важи за сваког, али по осмеху и погледу очевидно да је мислио на Раду. Бар ја сам тако разумео, а тако је разумео и Раде, јер видех где још увек избегавајући да погледа у њ, тек наједном промени

=се у лицу, побледе, ускупи уста, доња му усна као заигра, а онда

се развуче и затеже у исти мах, и — готов на све — то видех лепо, ослови га: — А ко си тиг

Па док се он (тај непознати) још није снашао: — Марш у ето ИД

Разуме се да му се ја придружих и осух и ја грдњом на непознатога. Он, тај непознати, зачудо на све и онолике наше погрде не одговори ниједном грубом речју, иако и њега пиће беше прилично усукалофтако ми се чинило), већ се само покуњи као неко иначе добро ђаче пред прекорима учитељевим због неке погрешке. Остави га сва веселост и лепо расположење за интимношћу с нама, и све што изговори, и што сам добро запамтио, неколико пута понови: — Хвала! (поклони се) Хвала, господине Домановићу! (опет се поклони) Хвала.и вама, господине! (То мени, и клањајући се.) Извините, молим вас! (Опет се клања.)

Онда плати, па сетно: — Лаку ноћ! (Опет се мало поклони.)

Оде. Равномерним кораком, и не окрећући се.

Био сам, као што рекох, и ја груб барабар с Радом према том непознатом младићу. А и како не бих! Куд сад нађе! Откуд дође! Кој га ђаво донесе! Па кад је већ дошао и сео — ко му крати што није ћутао! Нашао сад да прича... “

Криво ми би до зла бога, што то тако би. И жао ми га би — тога непознатог ми младића. а

— Неки од твојих поштовалаца! — кажем Ради.

— Каки поштоваоци! Ти ми поштоваоци дођоше довде!

Показује на уста положеном шаком, и сав блед још цепти.

Мало после, кад се мало умири и поврати: — Стало и оно ту да ми трабуња! Много мени што ће ко, да чека! Ако ће, нек' чека, ако неће, у сто... итд. Кад ја хоћу, написаћу. А ако нећу, шта ми ко може! Нећу ваљда да пишем по нечијој команди!

Онда, после кратке паузе: — А ко га зна! Може и то! Зовне

те члан кварта и саопшти: „У року од пет дана по тражењу х