Naša književnost

| + з

ме

5 Е |

~

Радоје Домановић у у 609

1 »

доцкан из лова. Једно јато јаребица, велико јато, замаја ме мното — од заранака па све до заласка сунца. И после. Румени сутон ухвати ме далеко од куће, у стрњикама окруженим шумарцима. Кад стигох кући, већ је скоро био мрак.

Испод лиснате липе крај пчела угледах светлост од лампе обешене о ниску грану. Седели су ту отац и учитељ крај испражњеног стаклића: Учитељ био до општине, те узео своју пошту, па узгред донео и оцу „Политику“.

Баш у тај мах кад ја стигох, учитељ се спремио да иде, и споразумевао се с оцем за новине — шта ће ко да узме. Учитељ је примао „Самоуправу“, па је њу давао оцу на прочитање, а стац опет њему „Политику“. Како је у том моменту учитељ држао „Самоуправу“, упитах га: ,— Шта има новог“ Сећам се да је у том питању било више сарказма, а због „Самоуправе“ и његовог партизанства као старог радикала.

А он — учитељ одговори: „— Умро Радоје Домановић!

— Шта кажеш, човече! .

— Још прекјуче!“

Ох, до Бога!

· И немој да плачеш!“

То ми тек затрепери у мислима заједно с његовим гардвим, повенулим лицем; а онда, да ли као последица наглог процеса у сећањима, као да те речи својим уморним, мало пригушеним гласом баш он понови ту. Изговори исто онако као и оно онда на растанку да се нађох у исти мах пред загонетком, шта ли је мислио кад је те речи изговорио, и кад ме је онако погледао. Да ли је заиста предвиђао шта ће с њим бити, и да ли је озбиљно он онда тим речима наговестио ми своју блиску смртг

„ И немој да плачеш!“

· Нисам плакао, али док сам био у Београду, не само оних дана кад сам се вратио из села после истеченог ми отсуства него и дуго после, кад бих на улици у оним гомилама, нарочито на „Теразијама“, у пролазу угледао некога његовог раста, повијених леђа и врата, и опуштеног немарног хода, нарочито ако је јоши у црном оделу, десило ми се неколико пута да ми се учини — ту-

Е %

пи ми се тек: — Ено га!... Једном чак и викнух: — Раде!. Онда се тргох, и кад неки | други човек застаде,. — не онај за кога ми се учини да је Раде, тај се'и не окрену, — ја, видевши

шта сам учинио, пожурих да се изгубим у гомили.

(Крај) Б. Б-ВИћ

Каа

ње а

пе зран Ва и а Ае У Рада а вука о а ара РОА АТИ ЗОВ А ОВииа