Naša književnost
САН ВРШИ И а Е: = Еј Књижевност
Одајући признање Српској књижевној задрузи што је извукла из заборава ову сасвим заборављену књигу коју готово нико од данашњих нараштаја није имао прилике да прочита, ми бисмо желели да овај поступак не буде усамљен. 6
Ретки су мали народи који имају овако пнтересантну књижевност као што је српска. Поред тзв. класика који се стално објављују и читају, у нас има пуно добрих готово сасвим заборављених књига од књижевника другог и трећег реда, или од сасвим случајних писаца, које треба поново издавати из најразличнијих узрока. Српска. књижевна задруга ставила је у свој програм неке од тих писаца, нарочито приповедаче.“) Али и мемоара и путописа има на десетке, да не кажемо и више, које свакако треба прештампавати.
"Да се не задржавамо на успоменама Мите Ценића, који је у Мом тамнова-
њу дао изванредан одломак аутобиографије, те већ као један од првих совијалистичких бораца заслужује да се данашњи читаоци упознају с његовом књигом, — у нашој књижевности има низ заборављених дела, сличних спису Сретена Л. Поповића, које је грех држати и даље у прашини библиотека, у старим забаченим часописима или у исцрпеним издањима учених друштава. 7
Да поменемо само неке које смо имали прилике читати, те можемо јемчити да их вреди понова издавати, као културно-историску грађу, а нека међу њима и као дела од литерарне вредности.
Ту су, најпре, причања Петра Јокића, момка Карађорђева, и -казивања неких учесника устанка, која су неприступна читаоцима јер су објављена одавно у издању Српскога ученога друштва или Академије наука.
Сасвим је заборављен и тешко да је ико досад запазио Успомене Максима Евгеновића, трговна бапатског, досељеника из Ужица, који је год. 1877, У штампарији Хорњанскога у Будимпешти, штампао своје врло занимљиве мемоаре у којима између осталог прича о своме бављењу у Србији за време првога устанка и после пропасти Србије, а и о мађарској буни. Књи-
а је веома ретка по свој прилици због тога што је штампана само у две-три стотине примерака. с
ти мемоаре Саве Текелије, и животе Јоакима Вујића, Петра Руњанина, Кирила Цвјетковића, и успомене из детињства Милована Видаковића такође би требало прештампати данашњим словнма, а да не говоримо о доцнијим записима, дневницима, мемоарима Јована Суботића, Јаше Игњатбћвића, Милице Стојадиновићеве, Милана Б. Милићевића, Никанора и. Јеврема Грујића, Ђорђа Стратимировића, Димитрија Маринковића, Јеврема Жујовића, Стевче Михамловића, Теодора Мандића, Јаше !Гомића, Драгутина Илића, Андре С. Книћанина, Косте Јездића, Јована Драгашевића, Аце Поповића- Зуба, Милоша Димитријевића, Владана Ђорђевића, Јована Цвијића, Годора Стефановић а-Виловског, и његовог оца Јована итд. све до успомена из првог светског рата и окупације Драгише Лапчевића, Пере Максимовића и других.
5 1
5 В. „Извештај о раду од ванредне скупштине одржане 22 априла 1945 до ХМУ редовне скупштине ...2 јула 1950“, Б. 1950, на стр. 10—12 и 31—82.
~
ДЕ