Naša književnost

Књижевност

дио француског војника Анри Мартена што је, као уверени демократ и пацифиста, причао. о злочинима француске окупаторске војске у Индокини и што је сам одбио да учествује у њима. Ова два случаја, њихова временска коинциденција, њихова морална опречност, речито су показали право лице савремене "француске правде. Људска и друштвена реакционарност овог чина француског " правосуђа, који врло речито говори о недемократском карактеру целог правног поретка земље, изазвала је протестни гнев напредне јавности Француске.

Шта је било природније нето да се и Веркор, писац Морске тишине и Пута ка Звезди, придружи том општем гласу свести и савестиг За време рата један од најистакнутијих песника покрета отпора, он је, и по слому фашистичких сила, живо осећао потребу даљег неговања и развијања револуционарног и хуманистичког морала борбе. Тако је 1945, поводом Хирошиме, упутио свој говор Американцима, осуђујући непотребно бомбардовање градова и употребу атомског оружја; тако је 1948 одржао и објавио свој говор Немцима: „Француска Петена ставила се на страну дивљих звери против људи, Француска отпора стала је на страну мученика против дивљих звери.“ Исте моралне побуде нагнале су га да, у облику једног писма, заузме јавно. став против ссуде Анри Мартена и ослобођења нацистичког злочинца Отенбахера. Ево неколико места из тог потресног писма: 3

„Јарост и бол: ето шта у мени куља. Јарост што поново видим како правда моје земље изобличује Француску. Бол што је толико мртвих, толико хиљада, толико милиона мртвих подвргнуто руглу, заборављено, гурнуто у ништавило ... Један Француз је осуђен што је одбио да буде саучесник у вршењу дивљаштва, један Немац ослобођен за дивљаштва која је починио или дозволио да се чине. О жртве будућности, жртве будућих покоља, будућих одабраних раса, ова двострука осуда запечатила је и ваш удес! Јер осудили су Анри Мартена за оно што сам ја некад учинио: обзнанио је неисказиве злочине. Осудили су га што није могао да сачува за себе оно што је видео у Индокини. Ротрдаме и Орадуре, које баца у засенак овога пута, авај, једна француска влада. Нису га осудили зато што је то била неистина: осудили су га што је протестовао као војник, што је хтео да дигне на узбуну савест јавности, а пре свега својих пријатеља. Треба ли да, према томе, француски војници чине оно што смо тако одлучно приговарали немачким војницима, да се „подвргавају . криминалним наређењима“2 Треба ли да ћуте2 Јесмо ли ми Хитлерова Немачка» Хоће ли се да и ми, са своје стране, одговоримо историји: „Ми о томе нисмо ништа знали“2 Је ли то оно што нација хоће2 Ту глувост пред свирепим сагрешењима» Ја за то нисам. Ја не припадам тој Француској. И ја кажем: једна влада и један суд, који тако раде, постају на гнусан начин саучесници злочина и њихове су руке упрљане његовом крвљу. Ја их оптужујем за злоупотребу пред чашћу нације. Ако нисам у праву, онда треба ухапсити и мене и спалити и Морску тишину и Пут ка Звезди, које су субверзивне књиге... Ако је француска правда постала то, ако се она понова одала старој пракси из срамних времена Вишија, срамних времена „државног разлога“, онда она више не постоји у мојим очима. И, ако нас на њу буду присиљавали, десиће се да ћемо ми правду извршавати сами... Смрт нас не страши, господо, ни затвор. Само једна ствар леди нам крв: то је бојазан да видимо како се у прљавој магли политичких кукавичлука помаља наружено лице понижене Француске, које смо једном већ исувише добро упознали.“

а | А ј – 5 ~“