Naša književnost

организацији прихода и расхода црквених установа. Он устаје у одбрану Регуламента и чини епископе одговорним за незадовољство народа, које се испољило, у неколико случајева, у вези са царским наређењима. ц

Оба ова списа Георгијевић сматра веома значајним, Није у питању само то што они бацају нову светлост на просветитењски лик овог књижевника. Више од тога, они су драгоцен материјал за политичку и социјалну историју српског друштва у време Марије Терезије. Иако Орфелин остаје у оквиру религиозног разматрања, његов напредни, демократски дух јасно се испољио у свима битним " проблемима које је решавао у ова два своја списа. 5

Баш зато што оба ова списа претстављају драгоцен докуменат о економском стању и социјално-политичким аспирацијама српског народа под Аустријом у другој половини ХУШ века, њих би требало што пре превести и објавити.

ПОСЛЕДЊИ ДАНИ ИВА БОЗНОВИЋА 5 .

Под насловом"Последњи дани Ива Војновића Густав Крклец је објавио, у подлистку „Вјесника“, један топло м присно писан напис у коме евоцира своје последње сусрете с писцем Дубровачке трилогије и Еквиноција. Ови отргнутин листови „из старих записа“ завршавају се овако:

„Једног дана панични телефон: — Хало, Војновић умире... Потрчах у санаториј. Лежао је у бунилу и говорио испрекидано о мајци, о св. Влаху и Дубровнику. Послије лијечничке интервенције малко се примирио као послушно дијете. — Пустили су ми опет крв, па ми је лакше. — Сам и слијеп, посве клонуо и немоћан, дочекао је ипак прве ласте. Као да су чиопе долетјеле с његова југа, из Дубровника. Био сам узбуђен. Био сам сретан, И рекох: Прољеће је, Иво! — Прољеће» —- одговори сухо и кратко. У његову гласу било је више туге него радости, више резигнације него утјехе. Као да је био свијестан да је то посљедње прољеће у његову животу. Дуго, дуго након тога нисам дочекао ни најмањи осмијех болесног пјесника: увијек су му ријечи биле мрачне, злослутне, "суморне, и све ми је теже бивало поред њега тако беспомоћног, болесног, скоро слијепог. А он се полако мприо са својом худом судбином. И тако одједном, изненада, на моје велико зачуђење, престадоше га ннтересирати све вањске ствари и читав свијет иза прозора санаторија. Све гушћи мрак. Био је изгубио сваку — па и посљедњу — наду. Разговори су с њим постали тешки разговори о смрти. С љетним врућинама појавиле су се опет халуцинације. Сљепило и халуцинације водиле су огорчену, грчевиту борбу у тијелу посве оронулом од дугог Лежања. Наилазила су све чешће тешка сновиђења, грозничаве бесанице, беспомоћни крикови у ноћној самоћи, слом Евих нада, потпуни бродолом. Не може се дуго гледати у очи смрти! Уе Е кратким затишјима, у ријетким тренуцима олакшице опет би га занимало шта НЕ

се игра у театру; ту, и тамо у Загребу; шта се пише; тко води ри- У јеч2 Али ружа и грожђа није било као лани, као прошле јесени. Тек покоји Зе Ц усамљени цвијет на хрпици књига и часописа. — Читам Агонију! — Чи- 5 Н тао је, чини се, „Агонију“ до последњих дана, полако, колико је могао с оним о | једним оком, али није дао да му тко други чита. Мени је барем то увијек 5 63

одбијао. А ипак ми је било чудно да би с оно мало вида свладао толико текста.

~