Naša književnost

Белешке

сто збуњују у датумима, причајули б својој прошлости.

Други запис налази се на првом изљању „Собранија“, које је Доситеј штампао у Бечу године 1793, па неколико примерака послао на дар Драговићу и другим српским манастирима у Далмацији. „Овај запис, каже Берић, — свједочи нам о живим везама Доситијевим са Далмацијом и нослије његовог потпуног напуштања исте у јесен 1771. године. када је отишао за Грст, да се више никада не поврати у Далмацију. Ис писан на примерку намењеном манатиру Драговићу, који се данас налази у манастиру Крпи, запис гласи: „У манастир Драговић. Потешчите (потрудите) се, браћо, да свака у Далманији восточна церков получи

повопиздане на наш прости језик пре- |

велене Платонове предике, потреба је од тога свештенству и народу. Ваш Доситеј Обрадович“. Као што се види из његових речи, Доситеј, шаљући своју књигу за библиотеку манастира Крке препоручује у исти мах неуком далматинском свештенству да набави „Собраније разних недјелних и празничних наравоучителних поучениј , то јест црквених проповед! које је те исте године, 1793-е, Јован Рајић, штампао кад и Доситеј код Стефана Новаковића у Бечу.

Исто тако ситан, али интересантан и користан прилог је и чланчић Борислава Михаиловића-Михиза, о6јављен у петој свесци „Музеја“ под насловом Један Доситејев постекриптум. Реч је о познатом _израније Доситејевом писму „Сербском сенату“ из Чакова од 3 децембра 1806 године, које је први пут ушло у панчевачко издање Доси-

тејевих писама (Народна библиотека

Браће Јовановића) осамдесетих година прошлога века, док у ранијим издањима (Магарашевићевом од године 1829 и Возаревићевом од године1845) тога писма нема. Али је ово писмо све досад објављивано у непотпуном облику и с извесним грешкама које Михаиловић сад исправља; највећа корист од тога исправ_љања јесте у том пто Михаиловић први пут објављује постекриптум Доситејев који досад нисмо знали

јер је ово Доситејево писмо увек прештампавано без тога додатка. У данашњем правопису ово пимо гласи: „Високославни Сербски Сенат Господо моја! Који вам покажу овај лист рођени су моји нећаци којима сам ја весма обвезан; и при овом мојем путу на руку су ми били, Ако тамо лођу за какву своју терговину, будите им добри пријатељи за моју љубвв. Они се зову Мита и Динка Флорић Ваш предани Досн-

теј Обрадовић. У Чакову децем: 3. 1806“. па затим долази овај, досад

препознати постекриптум: „И њима. ће доћи један лекар богиња видите његове атестате“.

Михаиловић закључује по руко“ пису и стилу да је ово писмо „лисано на брзину, готово преко колена, можда у тренутку кад се Доситеј праштао од својих рођака у Чакову, а спреман интов чекао пред вратима.“ (Он мисли да је ово писмо „уствари врста препоруке и пасоша за Доситејеве рођаке, управљено вођима у-

= станка“. Као и Б. Ковачевић, и он на-

лази да ово писмо међу осталим доказима „сведочи да је Доситеј још пре. свог коначног преласка у Србију био у блиској вези са устаницима и путовао њиховим послом у Румунију.“ | Потврду ове. претпоставке Михаиловић налази у Доситејевим тречима:- „При овом мојем путу на руку су ми. били“, па закључује. да „то јасно доказује да су чланови „сербског сената“ знали намеру и циљ овог Доситејевог пута и. да Доситеј сматра да услуга учињена на овом путу обавезује вође устанка на противуусљугу. “

Заустављајући се затим на додатку писма Михаиловић с правом констатује да је то с једне стране „драгоцен податак за историју нашег санитета, а с друге говори о озбиљним Доситејевим практично-просветитељским намерама када, ево, још пре свога преласка шаље у Србију једног лекара, и то специјалисту.“ Не слажемо се, међутим, да и „поред добре намере“ има и „нечег наивног у слању лекара у устаничку Србију, која још ни Београд није била осло-