Naša književnost

20 45 ђ - Књижевност

"да црпе и продубљује Змај својим преводима. А он је један од првих мајстора српског језика, зналац диван и дражестан. Па и када су доцније анализе његова преводилачког рада покушале да смање вредност првобитних похвала, данас је јасно да им значај у нашо! књижевности нико никада неће моћи оспорити: његови препеви ЈЂермонтова и Арања, Петефија па и Гетеа, значајни су и трајни књижевни успеси. Приликом рада.на овим преводима Змају није толико лебдела пред очима идеја о филолошки верном, колико тежња о песнички аутентичном преводу, — препеву, како је он писао и у пракси био спровео. Осећао је, занатски и нагонски, да се на може увек из окова једне метричке схеме и једног језичког феномена дословце, без остатка, све пренети у неку другу акценатеку атмосферу. у потпуно различит музички и акустични квалитетни феномен. Одбијао је дакле: да броји атрибуте и супстантиве, да буде неплодно крут и начитљив, само да би био тачан и веран. Што је од тога важније, у преводима је остацао до краја песник, и зато му је наша књижевност захвална: и ту, као и у многим другим питањима, био је учитељ, мудар и далековид. Више него његову преводилачком методу, правилније је критику уперити на несигуран, неједнак и Ппудљив избор његових преведених узора: ту има збиља свега и свачег. Поред већ поменутих а и још неких других познатијих писаца, сусрећу се, скоро“ напоредо и равноправни са њима, и имена Коломана Тота. Мозентала, Даумера, Милоава, Халма, Ауербаха, Хамерлинга, Какаша, Рајника, Линта, Милера, Лауша, итд, итд. — а ко су та господа» Њихов дуги списак јасно показује шта је све морао радити дугогодишњи уредник Змај, и којим начинима обезбеђивати отсуство сталних сарадника у својим листовима. Све то су документи његова уредничкот аргатсвања.

Посматрана у целини, Змајева уметничка физиогномија се чини

складна и јединствена, доследна и својим негативним и својим највишим артистичким особинама: сливен је као од једног комада, силна стена, надалеко видљива. Његове особине одједном бивају још јасније ако се аналишу напоредо са појавом Лазе Костића; у оној епоси њих двојица су одиста читкије него ико изражавали супротности двају поетеких настојања и могућности: огледају се један у другоме, до најпрозирнијег дна, Омиљена је контроверза војвођанских литераромана са међе двају векова: који је од њих двојице већи; то је истовремено једина естетска тема (и оплетка) српске књижевности продрла и у шире слојеве интелигенције те епохе. Питање наравно не би ваљало постављати тако вулгарно: они су уствари крукчији, потпуно, Обојица су кренули са сасвим истих друштвеноуметничких становишта. Омладинска романтика шесетих година подједнако их је понела својим националним оптимизмом и вером у будућност српскога народа, култом народне песме, традиције и језика, оним личним тоном који је одмах у почетку обележавао њих ббојицу. "А у разочараној старости обојица су се нашли у голој пустоши срп ског сиротињства и националне необезбеђености: Змај — без роп-