Naša književnost

44 у - ; 5 Књижевност

Замишљао сам осећања оних који су некад долазили њој, пешице, на коњу или колима... Делио сам та осећања с њима н волео сам их, и желео сам бити њихов брат!

Његово се лице нагло натушти:

= Мора да је мучно чути ово од човека који је ишао у Шартр У великим оклопним колима... Па ипак, то је истина. Ви немате појма колико се много ствари догађа у души једног Немца, чак и. најбољег! Ствари од ко јих би он тако радо волео да се излечи ___ = Он се поново насмеши, и његов титрави осмејак постепено. осветли цело његово лице, Затим:

= У једном замку близу моје куће живи једна девојка. Врло је лепа и врло нежна. Мој је отац увек са радошћу помишљао да ћу се ја оженити њоме. Кад је он умро, ми смо били скоро верекици. Допуштали су нам већ да правимо дуге заједничке шетње насамо. :

Прекинуо је монолог и чекао док моја синовица удене конац који је била. прекинула. Она је чо радила с великом усредеређеношћу, али како су иглене уши биле врло мале, то је ишло тешко. Најзад је успела. ]

— Једног дана, — настави он, — били смо у шуми. Зечеви и веберице пролетали су испред нас са свих страна. Било је цвећа свих врста: нарциса, дивљих зумбула, шафрана... Девојка је кликтала од усхићења. Рекла ми је: „Срећна сам, Вернере. Волим, ох тако волим ове божје дарове!“ Ја сам такође био срећан. Испружисмо се тада на маховину, између папрати. Нисмо разговарали. Гледали смо у врхове јела, како се тихо клате изнад нас; гледали сме. птице како лете од гране до гранбг Изненада, девојка врисну: „Ох, уболе ме у браду! Проклета мала животиња, гнусни мали комарац!“ И она направи хитар покрет руком. „Ухватила сам једнога, Вернере! О, погледајте: кавнићу га. Ја му _— кидам — ноге — једну — после =- другу... ИМ она је то заиста чинила. ·

=". Срећом, — настави он, — она је имала много других 060жавалаца. Нисам, према томе, имао никакву грижу савести. Али сам отада увек осећао као неку врсту страха у вези са немачким девојкама.

Гледајући замишљено у своје дланове, он настави:

= Такви су и наши политичари. Ето зашто нисам никад хтео да се ујединим с њима, упркос навалљивања мојих другова, који су ми стално писали: „Дођите и придружите нам се“. Не! Више сам волео остати код куће. Истина, то није било добро за успех у музици, али шта сам могао: успех није ништа поред мирне савести. Ја сам додуше сигуран да моји пријатељи и наш Фирер имају најбоље и најплеменитије намере, али сам исто тако сигуран да би и они истртли комарцу ноге, једну, па другу. То је оно што увек сналази Немце кад се осећају усамљени. То тада избија на површиану код њих. И ко је више „усамљен“ од људи једне Партије