Naša književnost

је — жива, подла истина, која није издахнула ни до данас.“ (Књигу о _ свом детињству Горки је написао 1913 године.)

Он чак тражи и објашњење муче-

-ња и самомучења руских људи. Обја-:

шњење је у томе што се они због

сиромаштине и оскудности забавља- ·

ју јадом, не стидећи се своје несреће. У бескрајној свагдашњици и јад је — благдан, и пожар — забава: на празном је лицу и огреботина украс.“ ђанске средине Горког спасавају неки свечани моменти људских душа, и понека“ светла лица. Његови су се љу-

ди, наиме, преображавали у уметно-

сти. Ујак Јаков, хуља иначе као и други, са гитаром у руци постајао је други човек, а од његове музике мењали су се у души и слушаоци; његово безбрижно лице постајало је сањиво, живе му очи гасиле се у гу_ стој магли. Његова је музика изазивала несхватљиво · осећање, тужно. и немирно. „Уз ту ме је музику било жао свега, па и себе сама.“ С јако развијеним чулом уметности, Горки је мајсторски описао једну игру, може се рећи балет, своје неписмене баке.

„Бака и није плесала, већ канда је приповиједала нешто. Ено је гдје хода полагано, замишљено, љуљајући се, погледајући испод руку наоколо, и све јој се гломазно тијело њише неодлучно, док ноге опрезно напипавају пут. Зауставила се, као да се одједном нечега уплашила, лице јој је задрхтало, смркло се и одмах засијало добрим, љубазним смијешком. Помакнула се у страну, уклања се некоме -с пута, одалечује некога руком; спустивши главу, замрла, прислушкује, смјешка се све веселије — и од-

једном је нешто покреће с мјеста, па.

се врти као вихор, постаје стасита,

виша растом, и.више се „није могло.

одвојити очију с ње — тако је бујна, красна и мила постајала у тим часовима враћања к младости.“

Бака малог Горког уопште је једно од изузетних људских бића. Она је неизмерно блага, људе и живот воли из неисцрпне доброте своје, а живот ради самог живота. Често се одушевљава како је „све добро у небу и на земљи, тако добро...“ Она

У крвавој мочвари руске малогра-

бога, и на

Књижевносе

потсећа на Аљошу Карамазова. Само, док је она реална личност, с блаженом, можда мало идеализованом смиреношћу, дотле је Аљоша више апстрактан, и једино је неубедљиво изображена личност у романима Достојевског. 5 Целог живота је Горки носио у себи веру у човека, који, узгред буди речено, нема ничега заједничког нити

са руским Богоносцем Достојевског,

нити са Надчовеком Ничеовим (који се практично изродио у Подчовека Адолфа Хитлера). Највеће чудо у природи је човек, и сва чуда у њој он је створио. У тој вери да. је човек по природи дивно створење неки су критичари налазили разлог његовом романтизму. Јер Горки, иако велики реалист, није само „реалист. Он није бежао од ругобе. У сликању њених појава он има потеза: немилосрдних као аутомат. Онај суви реализам неких европских писаца није могао ипак да задовољи његов стваралачки напон. Код великих уметника реализам и романтизам као да су увек сједињени. У самом пак романтизму Горки разликује два различита прав-

ца. Пасивни романтизам, који тежи да

мири човека са стварношћу, улепшавајући је, или да га удаљава од ње. намећући му бесконачно диринчење на своме личном, ја, и активни романтизам, који „настоји да појача човекову вољу за живот, да изазива у њему побуну против стварности, против сваког њеног угњетавања“.

Иако се поносио великом руском литературом, Горки отворено устаје против назадњачких идеологија Толстоја и Достојевског. „Има нечег поражавајуће наказног и стидног, има нечег блиског пакссној порузи у овој проповеди трпљења и непротивљења злу. Та два светска генија живела су у земљи где је насиље над људима било достигло размере које су запрепашћивале својим сладострасним цинизмом“.

Горки се бунио,“ јер је; још од детињства, био правичан. За романтизам га је, осим тога, везивала и љубав · према машти, која је „у суштини својој мишљење о свету“, љубав према „дивним неистинама“, које ће он касније налазити код Гогоља, Балзака и других великих уметника. Ту је љубав Горки понео још од де-