Naša književnost

176 па Књижевност

у највишу власт; чиновници су код њега лоши само зато што брига

најпозванијег фактора још није стигла да их истера из. 06 ала то ће већ учинити онај прави ревизор.

Гогољев градоначелник је много опаснији и окорелији рабви: вац него Нушићев срески капетан коме је врхунац жеља једна чиновничка класа. Додуше, он уме да удеси своме пријатељу задужење на туђе имање, он се диви „вештини писара који „хвата само на крупно“, али њему недостаје дрскост која се код градоначелника, као претставника једне много старије и развијеније ниже бирократије, сасвим природно слаже с понизношћу према утицајнима.

За фигуру писара Виће Нушић, наравно, није нашао потстицај у „Ревизору “: та је фигура направљена од материјала захваћеног из живота тадашње српске паланке. Безочни полицајац хтео би да се обогати на брзу руку. Као и онај други Нушићев полицајац, Риста из романа „Општинско дете“, он је уствари више коцкар него 15" падник најниже бирократије. |

Ни друга лица Нушићеве комедије немају додирних тачака с лицима која је 'Рогољ насликао у „Ревизору . У односу на улоге Анђе и Марице, то, додуше, не претставља неку нарочиту Нуши-

ћеву заслугу. Те улоге су бледе, а нарочито улога Марице. Она је,

свакако у блиском сродству с удавачама из неких других Нушићевих комада — удавачама чије су улоге често помоћне, тј. дате једино ради одржавања и развијања фабуле, без икаквих властитих карактеристика. ~

У крајњој линији, очигледно је да је Нушић дао комедију средине коју је на извору посматрао. Са свим својим добрим и лошим странама „Сумњиво лице“ претставља дело, чији је материјал исцрпен из друштва коме је Нушић пришао са сво јим властитим мерилом. Гогољев „Ревизор“ помагао му је у оној мери у којој једно мајсторско дело може да помогне у откривању и стављању у покрет дотле. неактивних снага писца-почетника. Близак и дуг додир између Гогољевог и Нушићевог стваралаштва био би несхватљив и с обзиром на личне особине тих књижевника.

Гогољ је био једна сумњичава, славољубива и, у исти мах, врло повучена природа. Осећање унутарње несигурности стално је прогањало Гогоља, растући из године у годину. Он се-вечито колебао између две одлуке. И кад би најзад прихватио једну, после извесног времена њему би се учинило да је она промашенија и погрешнија од одлуке коју. је био одбацио. Веселост Гогољева, с људима и пред људима, била је некако грчевита и унапред омеђена, и поред све своје изванредне блиставости.. Та веселост носила је у себи клицу свога слабљења, гашења. |

У том човеку, који је тако дубоко запажао и тако генијално

казивао своја запажања о типовима и друштву, није постојао ни најпросечнији смисао за трезвено оцењивање властитог односа према

чај