Naša književnost

184 | Књижевност

— Граник! Граник! Не знате што је граникр... Тамо, видите, преко оне дизалице извлаче трупце из шлепова, товаре на вагонете и тјерају право горе у пилану. Хајде, дођите, да вам покажем..

Са граника пружао се још љешши поглед особито на обје ријеке и на њихово ушће, у којем је Сава кротила. трому Купу и хировито јој наметала своје законе. Но, Андреју је већ дотужило ово непрекидно Младеново дивљење. Хтио га је По увести у све своје тајне.

= Гледајте доље, тамо крај оних првих ступова! Да, тамо! Ту Ножић држи барку. Могу је узети кад год хоћу. Да се провозамо сада»

= Не, Андре Не сада! Поподне. Уморан сам. А тко ти је тај Ножић Да ти због барке нетко ребра не поломи...

— Ех, — насмија се дјечак Младеновој наивности — Ножић вам је ту домаћи, ради у рафинерији. Знате, — и Андреј утиша глас обазирући се-око себе. — Ножић је у свађи с ПРИ Најгоре с онима из Галдова. Нађе им врше па само покупи рибе.

Дјечак се нагло нечега сјети и лице му се озари весељем.

— Тражит ћу за вас рибе; Дат ће Ножић... |

_— У све забадаш нос, у све се петљаш, — мислио је Младен, погледавајући дјечака испод ока. — Толико непријатеља имаш, да ће те пребити прије него мислиш.

Уто, с друге стране Купе изби из врбика цијели чопор дјечурлије. Дерали су се као Индијанци, збијали се у гомилу и махала шакама у правцу граника. Нетко је из грлате хрпе препознао Андреја и један од њих, кроз руке на устима, затули нешто из све снаге. Младен није разумио ништа, али по дерњави и махању песница; осјети да се они нешто грозе. | __Андреј је напрегнуто хватао гласове из крештаве гомиле. Лице му се грчило на сваки нови повик. Кад је похватао све нити, тих једва разумљивих крикова, позелени од јада. Скочи на греде гра-

ника и запријети им се Бари шакама: — Свињеее!... Чекајте вечерас!.

— Пт је, Андреје — упита Младен. — Што ође.

— СОвињеве!.. свињеее!.. — бјеснио је дјечак, стишћући пести

од јада, који га је тако гушио, да није могао 'одмах ни одговорити. = Нисам им дао чамац, па су за пакост отишли красти врше. Сада ништа ПН остало. за Ножића...

— А, тако... — мрмљао је Младен грлећи дјечака. — Заиста је чудо одакле само избија ова ђаволска снага; Која пркоси цијелом мјесту и старима и младима. :

Дјечак схвати Младенов гест као коначни доказ пријатељства и сасвим се препусти тој руци, под којом се. осјети сигуран и заштићен .