Naša književnost

234 # | Књижевност

«

вољом васељенског духа; а баш таквог склада. Бјелински тада у Мипкјевиту није видео. Али је убрзо дошао до. друкчијих закључака, како у погледу Мицкјевича и његове величине тако и у по· гледу руске стварности и њене разумности,

„Упркос таквих и сличних поставки које су често биле и још су остале предмет свакојаких великоруских националистичких тумачења, Бјелински је и у времену свог највећег помирења с руском стварношпту био далеко од тога да проповеда самониклост и "искључивост руског духа. Одлучно је одбијао „китаизам“, како је називао лажни патриотизам, који воли своје само стога што је своје, па макар у њему било још толико ругобе и изопачености, а мрзи туђе само запо што је туђе. Најдубље у његовим размишљањима из времена помирења са стварношћу управо је то да је развој Русије повезао са њеним прихватањем плодова европске и општечовечанске културе. Године 1840 наговестио је Бјелински у „Календару“, са свом продорношћу свог духа, долазак славног и сјајног века руске науке и уметности. То је био закључак створен на поставци по којој. је предност задоцнеле Русије баш у томе што има: пред собом разастрте културне тековине других народа, што се руска мисао развија прихватајући „ону светлост коју су у последње време ширили свет_ ски генији, прворођени у родословљу људског рода“, при чему, разумљиво, мисли у првом реду на претставнике немачке класичне

филозофи је.28) |

У екладу са својом мишљу да је будућност Русије у ширењу просвете, која је пут ка самоспознаји руског духа, Бјелински тада и касније види носиоце руског напретка искључиво у интелигенцији; иако је сам био израз буђења руског народа, њему је народ још материја, коју месе и обликују генији.

Помирење Бјелинског са стварношћу одражавало се и у ње говим естетским судовима из тог времена. То раздобље је корак напред у његовој реалистичкој критици, као што уопште његово помирење са стварношћу значи неизбежан степен ка трезнијем и дубљем покмању друштвеног збивања. Са висина фихтеовско - шелинтовских апстракција спустио се на чврсто тле стварности, у којој је једино било могуће наћи негацију постојећег стања у Русији. У томе је несумњиво позитиван значај другог раздобља у развоју

Бјелинскот.

За оцену његових естетских погледа у том времену, међу најзначајнијим су његова три чланка: већ поменути чланак „Менцел, Гетесв критичар“, оцена Грибоједовљеве комедије „Тешко паметноме“, оба написана 1839, те оцена ЈБермонтовљевог „Јунака на"шег доба“ из 1840 године, с којом се већ уствари закључује доба његовог помирења с руском „стварношћу“.

"7) Цит. по зборнику „О домовини“, стр. 21: Москва, 1944.