Naša književnost
246 —___ Књижевност | = = е = „Краљ је побегао“, рекао сам, „и ја служим народу.“ Видите, нису ме убили. Неко се за мене заузео, а ја нисам ни био истакнута личност. Али сам умео чувати своју пушку. Допније, када су се наши повратили, носио сам је увек уза се. Онда сам је једнога дана поклонио. Дао сам је једном студенту. Јагош Јова"новић било му је име. Погинуо је код Тузле као командир једне чете.“ „Он ти је није могао вратити“, кажем. „Вратила ми се', каже Патић и тајанствено се надноси над сто. „Самртник је пушку дао Вуки.
1
ж ж - !
= 7
Било је то неколико дана касније, када сам са једном групом
– ишао кроз планинске шуме, поред воденица до Змијског Језера.
Ишли смо прво обалом Црног Језера, обрубљеног каменом. Али не прна већ дубоко зелена је стаклена површина, танано набрана лаким ветром, који је гладио воду. Онда смо се пели дуж воденичног јаза, паралелно са каналима које копа Народни фронт да снабде водом место Жабљак. Ишли смо један за другим уским путем, носили хлеб и вино, 51 дрвени ражећ и заклано јагње, које смо хтели испећи.
„Самотна, тиха: = тајанствена та мна_ је. шума, у чијој дубини лежи Змијско Језеро. ЈБудска рука није такла ту шуму. Стабла, од старости оборена, леже једно преко другог, док не иструну к врате се земљи из које су израсла. Стоје пањеви, често људске ве-
· личине и виши, гране без листова, као руке, грчевито испружене
у небо, или просто се издижу, као стубови неког разореног, заборављеног града антике.
Скоро смо били стигли до Змијског Језера, вукући се један за другим уском горском стазом, прескачући поточиће и пентра јући се
· преко оборених дрвета, када Патић рече:
„Вука данас не носи сама своју пушку. =
Тао. одговорио сам и потајно се осмехнуо.
Знао сам и ко је тај други, који се, далеко напред, са карабином о рамену, с времена на време видео на неком пропланку. Па ипак сам упитао:
„А ко је носио“ :
„Искористи прилику“, каже Патић, „у тами шуме Жарковић ће ти лакше испричати своју историју. У извесном смислу, то је једно поглавље историје пушке,“
Од осталих који су учествовали у овом излету средином лета неке сам познавао површно. Били су гости, као и ја, људи којн су изабрали усамљеност овог планинског места, а који у основи нису могли подносити усамљеност. И један планинар из Босне био је ту. Он је носио јагње у ранцу.