Naša književnost

Мед

' Е

(00252 258 | Књижевност

_ на који ми је дао хлеб било је очинске нежности. Никада ми ништа

у животу није тако пријало као тај црни хлеб. То је био хлеб по поновном рођењу. Пе 5

___У селу су ме позвали да уђем у једну кућу и да се одморим. Искрено речено, устезао сам се да уђем у коју муслиманску кућу

после свега што се догодило. Иако сам знао да то не- лежи у вера -

и да има муслимана који су за исту идеју слично доживели, све је било још сувише блиско... а у овом месту усташе су били опчивили сељаке. Стидио сам се помало и од домаћице, онако поцепан к без чакшира. Била је то имућна кућа, пуна намештаја, са меким ћилимима и блиставим бакарним посуђем. Дали су ми да једем Ек једне старе шалваре. Морао сам нешто обући. И онда сам опет пошао са отеченим ногама. Али сам се удаљио тек неколико корака, када сам наишао на партизанску патролу. Моји се ужаснуше, када ме видеше и када им клонух на руке. Ја сам био једини који се враћао од петорице. И како сам се враћао! Однели су ме до куће мог рођака. Тамо су се сви окупили око мене и јадиковали. Дуго сам рањав лежао у грозници, отечених ногу и огуљених леђа. Заклали су теле и тело ми увили у кожу. [о је извукло запаљење, лечило и помогло...“ ПН О

Једно извесно време већ чули смо истргнуте речи, смех и дозивање пријатеља, који су нас нестрпљиво звали по имену, јер јагње је било испечено и требало га је појести. |

Успоравали смо последње кораке, да не дођемо у њихов круг, пре но што прича буде испричана до краја. |

Сада смо приспели и седимо сви у кругу, на мекој шумско ] земљи, поред ватре, која нам шаље топлу јару. Вука шкропи јагње неком течношћу, састављеном из воде и брашна, да буде рескаво и

"мрко. Као.плави вео, лебди дим над пламеном а суха дрва пуцкају

и крцкају. Босанац немарно и стрпљиво обрће ражањ.

„А онда“, питам, „шта се даље догодило»“

Вука Нам пружа трбушасту боцу препечене шљивовице. Жарковић потеже дуги гутљај. Сви у кругу пију. Пијем и ја. Постаје топло у стомаку и у срцу. ~ -

„Онда,“ рече Жарковић, и као да је ракија спрала горки прах успомена, „онда су следовале године партизанске борбе.“ Те речи је рекао просто, скоро узгредно, па ипак је изгледало као да у њима одзвања нешто што личи на патњу и понос. |

А пушка“ питао сам. |

Јатње је скинуто са ватре, хлади се, оштрим ножем вешто се черечи. Гладне рукепружају се и мирис печеног меса, хлеба и вина меша се са мирисом земље и шуме. а

Тамно љубичасто камење и сиво зелена шума прекривени су велом дима, који лаки ветар ковитла, А пушка лежи упола скривена у као рђа мрку папрат у подносжју великих дрвета, која се усамљено

стрмоглављуј пустињу ове шуме. ћ 1 У | У О. БИХАЉИ - МЕРИН