Naša književnost

Кушнтер = п а 273

јастреб, али уски траг прашине испод моторкотача диже се непрекидно. · –

Ево и града. Још које пола километра па је уз цесту велики _ бункер. Ту ће се моториста заклонити...

= Не ћеш, лопове! — и Андреј се спушта ниско, скоро кри-

лима додирује дрворед липа и притиска обарач. Нагло избија у вис и види како моториста, скупа с мотором, главиња, губи власт над "воланом, заокреће све на једну страну и у пуној брзини руши се у облаку прашине преко руба цесте. | - Е

__ Послије пада Книна, борбе постају све жешће. Андреј лети све даље на сјевер преко опустошене Лике. Ту је негдје у партизанима и Младен. — Ех, кад би му се некако могао јавити» Да наслика на крилима авиона гуштера» Можда би се Младен досјетиор ... Сигурно већ зна да је он на Вису. Јављао му се преко другова, који су путовали на копно. Али, боји сето предложити комесару. Тај би се већ развикао: — Јеси ли то научио од ових шашавих Американаца...

Прољеће дрхти у посљедњим плотунима топова. Андрејови рафали косе већ горе више Соче. Не! То више и није крвави рат! Славље је то побједничко ју некој засљепљујућој екстази!

"Воћњаци распвјетаних јабука, домахују му бијело-ружичастим гранама, на самом рубу ослобођене домовине. Мај расцвјетан у побједа! — Мај! — а Андрејево ратничко срце откуцава његову осамнаесту годину! |

ж БЕЗ

_ Сусрећу се само на час у Загребу. Андреј и Младен! Једва нешто сувисло разговарају. Куцшкају се по раменима као људи из ка-

меног доба. И ту и тамо по неки узвик: — Сјећаш ли се тенис-лоптица» На — помириши! — господска је... Ножић» Где је ов А Цвијета»... - | - — Куда сада» — на растанку одмотава Младен посљедња питања. -

= На специјализацију у Војводину! — с поносним осмјехом

одговара Андреј.

— Гуштеру мој, сретно! Завидим ти! Освјетлај нам образ! И знаш... — и Младен се шеретки смије. |

= Што још»... — не погађа Андреј Младенову мисао.

— Чувај се Војвођанки! Да која с тобом не направи лулинт! Тек ти бркови ничу...

— Ех, старчићу! Увијек дијелиш савјете... — одбија напад

Андреј. — Пази, мољче, да не пролисташ на тој столици. Кад се вратим, провозат ћу те по небесима, да се надишеш свјежег зрака...

— Сретно, Андреј! Кад видиш Ножића, пошаљи ми га. Овдје нема Галдовчана, -