Naša književnost

99; 224 Књижевност

У томе је нарочити значај предмарксистичке напредне мисли у Русији уопште, а Бјелинског.као једног од најсјајнијих руских мислилаца ХТХ века посебно. |

Негирајући срамну руску стварност, размишљајући о друштве-

ним проблемима своје домовине и тражећи решења за њих, руски напредни мислиоци прве половине Х]Х века идејно су се ослањали · у првом реду на немачку класичну идеалистичку филозофију, пре свега на Фихтеа, Шелинга и Хегела. То је сасвим разумљиво. Судбина Немачке и Русије била је у том времену у многочем слична, __ Маркс и Енпелс су немачку класичну филозофију — говорећи конкретно о Канту — назвали „немачком теоријом француске револуције“. Те речи откривају суштину немачке идеалистичке филовофије крајем ХУШЕ и почетком ХЈХ века.

"Сви највећи претставници немачке класичне филозофије, од Канта до Хегела, ступили су у јавни живот као присталице француских револуционарних идеја и обожаваоци саме француске револуције. Али у немачкој стварности, тада, за такве идеје још није било "значајнијег реалног упоришта. Немачка није заостајала иза других земаља Западне Европе само друштвено-политички; она је била и национално раскомадана, што је још више повећавало ситничавост њених унутрашњих друштвених прилика. Борба за слободу личности, која се у Француској водила на барикадама стварне и велике буржоаске револуције, била је у Немачкој ствар неколицине просвећених појединаца, који су ту борбу водили у својим сопственим главама. Идеалистичка поставка о аутономији људског духа, који — негирајући стварност која га окружује — сам из себе ствара друк" чији, виши свет те га проглашава једино стварним, погодовала је положају немачких мислилаца у немачкој стварности. Баш та поставка била је блиска и руским мислиоцима кова Чаадајева и Бјелинског, кад су се тридесетих-четрдесетих година Х1Х века почели "освртати на срамну руску стварност, не налазећи у њој било какво реално упориште за њену негацију. И

Али, између Немаца и Руса у том погледу ипак постоји знача јна разлика. Немачки мислиоци су се у својој безизлазности на крају крајева помирили са немачком стварношћу и по правилу се чак из" вргли у конзервативне бранитеље те стварности. Руски мислиоци су доживели буђење нових друштвених снага у свету ин осетили да се почиње љулљати тле чак под самом зградом руског кметства, и уколико су се нове снаге више будиле, утолико јаче се руска напредна друштвена мисао удаљавала од идеализма и прелазила на материја“ листичке позиције, а истовремено прилично правилно одењивала значај највеће тековине немачке класичне филозофије, -Хегеловог дијалектичког метода, који је Херцен назвао „алгебром револуције“. У томе је руска предмарксистичка напредна мисао предухитрила Фо-