Naša književnost

Књижевни преглед 295

пробијало је топло, осећајно ја оног војника кога живот на фронту и клање није успело потпуно да изобличи и да до краја у њему угаси бунтовне мисли о личној срећи и животу.

Само кратко време цветала је ОВ између кадета и Јустине. Једина меплодија, која је ту брзу и тако необичну свадбу срна пратила, била је грмљавина топова с побрђа Крна. Јустификација једног војника - Чеха на крају морално сатире и кадета. Пре но што се убија, полаже венац исплетен од ловора · на гроб несрећног земљака. Умирући, исказује мртвом последњу почаст и по_ штовање. А још исте ноћи рађа се његово дете, Божена-Кадетка. Мртвог кадета сељаци сахрањују на осамљеном месту под Врањеком:

Следи опис оне јесени у којој се догодило још толико чудних и невероватних догађаја. - ; | -

„Октобар је нагињао крају. Гипки, многокрили јесенски ветар, који нас верно посећује још из прадавних времена, бануо је у долину и загосподарно у њој. Пребацивао се од брда до брда, нечујно се ваљао по хељдовом стрништу и сухим шумом шмигнуо између ссушених кукурузних стабљика. Смуждио је орумењено лишће са стабала и вртложио прашину по разривеним цестама, кидао трули лепак са кровова војничких барака и у ноћ отегнуто звиждао у расклиманим вратницама старих кућа. А упркос свом том пословању није пустио из вида своје неваљале непријатеље, дебеле, сиве облаке, који су мрко буљили испод неба, Играо се с њима, као што се ловачки кер игра измореном дивљачи: злобно се притајио, па су облаци јурнули ниже, а онда је полетео увис, испупчио своја пружна леђа и залепршао, па их нагло растргао и окомице их

сунуо натраг у висине. Кад му је код нас додијало то једнолично играње, усред:

ноћи је шмугнуо другде. За њим је дошао тренутак благе, густе тишине, као да је неко сву долину прекрио дебелим, меким, старинским баршуном и завоњало је труло лишће и влажна, спокојна земља. И још пре јутра су се подбули, намргођени облаци чврсто загрлили и слили у једну једину тешку сивоћу, која је одмах клизнула врло ниско, расколила се — и почела је јесенска киша. Воде су на очиглед расле, разливале се по утабаним, уздуж и попреко разгаженим травњацима, па се блатне ваљале према Сочи.“

И на овом месту Космачева слика природе диже (се до оне вредности садржаја и облика, у којој су потпуно повезани природа и човек, односно слике из природе повезане су са догађајима у тој мери да скоро сваки од њих нађе своју природну позадину и тиме скоро симболичан контрапункт.

Следе догађаји. Један војнички одред упада и насељава се у пишчевој родној кући. Донели су огроман сто, на коме војнички кувар из дана у дан припрема јела, за појмове и жеље гладне деце јела само у сновима доступна. У то време вратио се и отац с фронта на отсуство, а истовремено је и смрт посетила кућу. Самохран и поносни дед почео је венути, док није и умро као што је наговестио приликом синовог доласка с фронта. Смрт деде је једно од најлепших и емотивно најпотреснијих места у новели. Злоћудно се поиграла иронија судбине, деда су, наиме, положили управо на исти онај огромни војнички сто који су нешто пре донели војници. Гладне дечје очи нису још заборавиле како је војнички кувар приправљао штрудлу од јабука, кад су на истом столу већ угледале свог вољеног деда мртва.