Naša književnost

Књижевни преглед - 2 299

- „И ту је потврда. За четири краве“, умешао се високим службеним тласом Јулчек, који је закључио да је разговор свршен и зато је обема рукама дигао лист са стола, -

„Јулчек, само задржи! Само задржи — своје четири краве“, отровно је сиктао дед. „Ти можеш да их музеш, а ја не могу. Не знам. Гледај!“ рекао је, истргао уплашеном писару папир из руку, згњечио га и почео стискати шакама као да би заиста хтео истиснути млеко из њега. „Видиш, тебе папир тови, а мене не. Мени не даје млека! Ништа ми не даје!“ прибио је и бацио изгњечену потврду уздрхталом и огорченом Јулчеку пред ноге. Јулчек се нагло сагнуо и подигао папир па га са свим потребним поштовањем према службеним актима изравнао на столу и почео га опрезно гладити дланом. А дед је отпухивао и бесно јурио _ угла у угао. Зидни часовник се стресао и онда почео полако одбрајатн ударце.“ 1

Могли би навести цео низ сличних места и свако би говорило и показало, до колике мере је писац изнијансирао и обрадио личности у новели. .

Али да се вратимо повести. =

Када се с временом у село вратио Италијан као партизан, сазнао је да ће добити дете. У осећању највеће среће, одабирући за будуће дете симболично име Силвијо или Силвија, замахнуо је стројницом о земљу. И ту се причање тетке опет прекида, као у слабим драмама, како с отвореном иронијом размишља писац. Али то прекидање је и овај пут пример једног од успелих диференпирања у композицији новеле, да би се јаче нагласио жалосни акорд другог светског рата у животу Кадетке и њене љубави, Приповедање тетке прекинула је наиме појава Божене, веселе и младе, која у наручју држи двогодишњу Силвију. На њеном лицу не може се никако открити шта се догодило са Италијаном. И тада, да би иронија судбине била већа, писац предлаже да заједно пођу под Врањек и у Доб, где је кадетов гроб, да беру ђурђевак, Божена се позиву одазвала, а тетка није могла спречити тај судбински излет у пролећном јутру, које је било рођено за све друго, сем да човека подари несрећним сазнањима. Горе под Врањеком, у кадетовом гробу, лежао је Италијан, несуђени муж Боженин, њена једина и прва љубав, како је то она признала сељацима. Ту приповедање о трагичној судбини једне једине генерације која је у исти гроб сахранила и оца и мужа, достиже свој пуни драматски врхунац.

С њиховим поласком 1 онај се Ђино изненада вратио, У сунцу Кадеткине љубави — и у њеној жалости која се приближавала, за коју још није знала, а која је тој љубави већ давала онај последњи, најсилнији жар — Ђино је био. стопут јаснији него ли у речитом теткином причању. Пре је за мене постојао само неки Ђино, добар и умиљат, али неки; сад, кад је Кадетка ишла преда мном, кретао се и он поред ње и био је неко —- њен мртви момак. ЈЉубав је заиста луч, она је сунце: ако са свим жаром продре у човека, па био нам тај

човек не знам како стран и сам по себи не знам како незнатан и свакидашњи, нађе у њему неколико драгоцених бисера који засветле и својим блеском оба-. сјају и огреју читав његов лик.“ (

Зато је пут под Врањек такорећи ходочашће и завршни крешчендо Боженине судбине, што је једна од задњих последица старога света. Само мала Силвија, дете у тој сцени и сахране и рођења претставља, као некад Божена, лотично, непрекидно и увек победоносно продужавање бића и живота на земљи.